Др Ивана Гађански рођена је у Новом Саду, а одрасла у Београду и Сремским Карловцима. Студије биологије завршила је на Биолошком факултету Универзитета у Београду као студенткиња генерације, а докторирала је неуронауке са 27 година на Универзитету Георг Аугуст и Институту Макс Планк за биофизичку хемију у Гетингену.

Током каријере радила је и усавршавала се у више међународних институција, укључујући Универзитет Лудвиг Максимилијан у Минхену и Салгренска академију у Гетеборгу. Као Фулбрајт гостујући професор боравила је на Универзитету Колумбија у Њујорку, где је сарађивала са проф. др Горданом Вуњак Новаковић, са којом и даље наставља научну сарадњу.

У Србији је била ангажована у више научноистраживачких и образовних институција, а тренутно ради у Институту за онкологију и радиологију Србије.

Поред научног рада, бави се поезијом. Ауторка је збирки „Демони“ и „Клинасто писмо“, за које је добила награду „Стражилово“.

Истраживачки рад:

Њено интересовање за науку обликовало се још у средњој школи, када је бирала између студија медицине и биологије. Вођена радозналошћу о томе како функционишу живи организми, од комуникације ћелијских компоненти до процеса на молекуларном нивоу, определила се за Биолошки факултет Универзитета у Београду. Иако услови за практичан рад нису били идеални, темељно теоријско знање које је стекла представљало је чврсту основу за њено даље усавршавање у иностранству

Наставак академског пута одвео ју је у међународно окружење, где се, уз почетне изазове прилагођавања, постепено развијала и као научница и као личност. Посебан значај у њеном професионалном обликовању имали су ментори и сарадници, међу којима се издвајају проф. др Мира Стојиљковић, др Сања Пековић, проф. др Надежда Недељковић, као и др Рикарда Дим и др Сузан Борецијус током боравка у Немачкој. Важну улогу одиграли су и савети проф. др Миодрага Стојковића, као и сарадња са проф. др Горданом Вуњак Новаковић током Фулбрајт стипендије на Колумбија универзитету. Инспирацију је налазила и у раду истакнутих научника као што су Ричард Докинс, Ерик Кандел и Роберт Лангер, али и у подршци породице, која је била темељ њеног научног пута.

Њено истраживање обухвата развој биосензора заснованих на детекцији нуклеинских киселина, првобитно примењених у анализи хране и воде, а данас све више у биомедицинском контексту. Посебно се бави применом ових технологија у области течне биопсије, са циљем прецизније дијагностике и персонализованог лечења, нарочито у онкологији. Њен рад доприноси развоју савремене медицине која тежи индивидуализованом приступу пацијентима.

Поред истраживачког рада, активно је учествовала у промоцији СТЕМ образовања и иницијативама које повезују науку, технологију и друштво. Сарадњу сматра кључним елементом научног напретка, посебно у мултидисциплинарном окружењу.

Као менторка, посвећена је раду са студентима и младим истраживачима, што доживљава као привилегију и прилику за узајамно учење. Њено разумевање успеха се временом мењало, од формалних академских достигнућа ка личној испуњености, квалитету рада, до здраве радне атмосфере и баланса између професионалног и приватног живота.

Иако свесна изазова са којима се научници, посебно у Србији, суочавају, мотивацију налази у личним вредностима и жељи да остане доследна својим интересовањима. Посебно истиче важност отворености ка новим знањима и технологијама, укључујући примену вештачке интелигенције у биологији.

Поред научне каријере, негује и љубав према поезији, коју доживљава као начин изражавања унутрашњих мисли и осећања. Слободно време најрадије проводи са својом ћерком, са којом дели радозналост и љубав према истраживању света, било кроз игру, читање или заједничке авантуре.

Порука младим научницама:

Кроз свој рад и лични пример, охрабрује младе, посебно девојке, да се баве науком, да буду истрајне, отворене за промене и спремне да граде сопствени пут без ограничења наметнутих предрасудама.

Како сте се одлучили за Биолошки факултет у Београду и како бисте описали главни утицај које су студије у Србији имале на ваше касније истраживање?

На крају средње школе, разматрала сам две опције, Медицински и Биолошки факултет у Београду. На крају сам схватила да оно што ме највише занима у медицини јесте управо биологија. Занимало ме је како функционишу организми, како комуницирају делови ћелија, шта се дешава на молекуларном нивоу. Ниједном се нисам покајала што сам уписала управо Биолошки факултет у Београду. Иако није имао своју сопствену зграду, што је нажалост и даље случај, иако нема довољно опција за лабораторијски рад, ипак су знања која сам добила на факултету била одлична основа за све даље, где год сам ишла, даље у иностранству, нисам имала утисак да ми недостаје знања. Можда само практичног искуства у лабораторији, али то се лакше надокнади него “рупе” у основним постулатима.

Да ли Вам је било тешко да се прилагодите новој средини док сте студирали у иностранству?

Искрено, да, јесте. Одвојени сте од породице, пријатеља, нађете нове пријатеље наравно, али треба времена за то. Неком мање, неком више, зависи од особе, наравно. Мислим да је важно себе подсећати да студирање, посао, рад у лабораторији није једино због чега сте дошли у иностранство. Дошли сте да проширите видике и своје опције за даље, да стекнете нова искуства, како у послу, тако и животна.

Шта вас је највише обликовало као научницу – неки успех, неуспех или особа коју сте срели на том путу?

Кад размишљам сад уназад, видим да су ми контакти, сарадња и саветoвања (не само о науци, него генерално о животу и одлукама) са неколико научника, и то највише научница, допринели у том обликовању, како сте рекли.

Почевши од проф. др Мире Стојиљковић, професора неурофизиологије на Биолошком факултету и др Сање Пековић из групе за Неуробиологију у Институту за биолошка истраживања “Синиша Станковић”, проф. др Надежде Недељковић, професора физиологије и неуробиологије на Биолошком факултету, затим др Рикарда Дим, моја менторка на докторату на Универзитету у Гетингену у Немачкој, и др Сузан Борецијус, менторка на Макс-Планк Институту за Биофизичку хемију у Гетингену, проф. др Миодраг Стојковић, ком сам писала онако “из ведра неба”, кад сам размишљала о повратку из Немачке и који ми је одговорио са одличним саветима. Ипак, мислим да је највише утицаја имала и има моја менторка током Фулбрајт стипендије на Колумбија универзитету проф. др Гордана Вуњак-Новаковић. Такође сам много научила и од колегиница истог и сличног годишта, нпр. др Зорана Курбалија Новичић, проф. др Милица Радишић, као и од неких и млађих од мене, као на пример др Ивана Никић-Шпигл. Међутим, мислим да су ипак моји родитељи били пресудни у томе да се уопште определим за науку, мој отац Иван Гађански који је био фантастичан у свим природним наукама, као и у поезији, и моја мајка проф. др Ксенија Марицки Гађански, хелениста и професор класичних језика. Касније су ми веома инспиративни били и контакти, па чак и само присуствовање њиховим предавањима, научници као Ричард Докинс, Ерик Кандел, Роберт Лангер.

Шта вам је најлепше у раду са студентима и младим истраживачима?

То је одлично питање. Гледам на то као на врсту привилегије, да могу да пренесем студентима, младим истраживачима нека своја знања и искуства. Звучи као клише, али волим и ја од њих да учим, свака особа има свој посебан поглед на одређени проблем, питање, од сваког увек може нешто да се научи.

Шта за вас лично значи успех? Да ли су то резултати, утицај на друштво или нешто друго?

Није лако одговорити на то питање. Зависи и од животног доба. Када сам била студент, мислила сам да су титуле, као нпр. докторат, неко објективно мерило успеха. Донекле је то и тачно, али опет, лични осећај успеха уопште не мора да има везе са тим формалним параметрима. Једно време, као на пример у периоду када сам се интензивно бавила промоцијом СТЕ(А)М образовања, кроз удружење Фаб иницијатива, помало сам се заносила потенцијалним утицајем на друштво, чак и по цену личне штете, здравствено, финансијски. Сада ипак, пре свега, гледам колико ми оно што радим, чиме се бавим, доноси личне сатисфакције. То значи да се бавим оним што ме занима, да радим у колегијалној атмосфери, и да имам довољно времена и за “обичан живот” и породицу.

Како остајете мотивисани у тренуцима када научни рад иде споро или наилази на препреке?

То питање би могло да гласи и како остајете мотивисани за бављење науком у Србији. Шалим се, мада не потпуно. Стварно је тешко бавити се науком у Србији, где нема стратешког улагања у науку, прецизније речено све иницијативе су кратког даха, неке основне ствари, као што су набавке хемикалија, деценијама су нерешене, све то веома отежава бављење науком, нарочито што се тиче природних, експерименталних наука. Ипак, није лако ни ван Србије бавити се науком. Нарочито у последње време, када је цео свет у кризи, на више нивоа. Како остати мотивисан? Немам неки прецизни одговор. Свако треба да нађе оно што га “гура” напред. Мени лично је сада највећа мотивација да постигнем и одржим оно што сам у одговору на претходно питање навела као моју личну дефиницију успеха.

Ко Вам је био највећа подршка током каријере?

Пре свега родитељи. Они су ми дали базу из које сам после могла и сама да нађем друге тачке ослонца.

Како биосензори које развијате могу унапредити дијагностику и лечење болести у савременој медицини?

Док сам радила у Институту Биосенс у Новом Саду, радила сам на биосензорима за детекцију патогена у храни и води. То су првенствено били биосензори који користе методе тзв. изотермалне амплификације нуклеинских киселина тј. циљни молекули су нуклеинске киселине (ДНК, РНК, потенцијално и микроРНК). Самим тим, исти механизам детекције је применљив и на друге врсте узорака, као што су нпр. узорци добијени тзв. течном биопсијом којом се узоркују различите телесне течности (најчешће крв, али је могуће и да буде пљувачка, урин, ликвор), што је посебно релевантно сада када радим у Институту за онкологију и радиологију Србије. Течном биопсијом се анализира генетички материјал пореклом од тумора, као што је циркулишућа туморска ДНК и микроРНА из екстрацелуларних везикула. Биосензори који би омогућили прецизнију детекцију циљних молекула у оквиру течне биопсије, били би веома важни за персонализовани приступ и у дијагностици и у терапији канцера, као и других болести. Савремена медицина се развија у том смеру – тзв. персонализоване медицине где се сви третмани – дијагностика, терапија (које некад могу бити и истовремене и тада се називају тераностика) оптимизују за појединачног пацијента.

Како сарадња са међународним тимовима обликује ваше пројекте?

Мислим да кључна реч у овом питању није “међународни” него “сарадња”. Сарадња је апсолутно неопходна у научним истраживањима. Не само међународна. Чак бих рекла и да је, парадоксално, понекад једноставнија и бржа сарадња са колегама у иностранству, него са онима у истој земљи. Један од разлога је што у Србији и не знамо сви ко се чиме бави, иако је, објективно гледано, број научника у Србији прилично мали. Не знам тачно зашто је то тако. У сваком случају, веома волим да радим са стручњацима пре свега из различитих области, јер сматрам да је мултидисциплинарни приступ неопходан, а сад да ли су из Србије или из иностранства, није пресудно.

Које су најчешће предрасуде које људи имају о женама као научницама и колико се оне разликују од стварности?

Можда ће звучати чудно, али лично нисам наилазила на неке претеране предрасуде људи ван науке. Да мало карикирам, ево комшија са трећег спрата нема везе са науком, али му нимало није необично што се ја, његова комшиница, бавим науком. Међутим, код самих научника, да, постоје предрасуде. Мушки колега који често поставља питања, отворено, аргументовано, говори да се не слаже с нечим, амбициозно аплицира на различите конкурсе, оснива стартапе, гледа се веома позитивно, добија комплименте за агилност, иницијативу, тзв. “leadership”. Идентичне активности, ако их ради колегиница, коментаришу се као “превише је агресивна, гура се много, уображена је, тешка за сарадњу”. Тужно је то, нисам сигурна да ће се у скорије време променити, али не треба се превише тиме замарати. Људи ће увек нешто причати, није ни битно, ви наставите да будете баш такве какве јесте, одлучне и бескомпромисно посвећене квалитету и усавршавању, чиме год да се бавите. И не прихватајте мање од онога што мислите да заслужујете.

Шта Вас највише инспирише да пишете поезију?

Ово је још теже питање од оног за бављење науком 🙂 Пишем кад осетим да имам нешто да кажем, да сумирам нешто што осећам, да ставим у речи неке флуидне ствари које до тада плутају око мене. У последње време ретко пишем. Превише дешавања, великих промена стално, не стижу ствари да ми се “слегну”.

Како волите да проводите слободно време када се не бавите науком и послом?

У последње четири године ми је убедљиво најомиљенија активност да проводим време са мојом ћеркицом Нађом. Идемо на разне излете, на базен, читамо о диносаурусима које она обожава. Ето и ту да поменем предрасуде које сам приметила – сва одећа, обућа, играчке са диносаурусима су у делу продавница за дечаке! Зашто? Као да девојчице не могу да воле диносаурусе? Моја Нађа воли и аутиће и багере и авионе, и чак смо добијале коментаре случајних пролазника “шта ће теби то, девојчице?”. Кад сад размишљам, можда би требало да променим одговор на оно питање о предрасудама за науку.

Који савет бисте дали младим људима, а посебно девојкама, које желе да се баве науком?

Генерални савет је да пробају да буду у току са дешавањима, у смислу да прате шта се дешава у науци, сада је то много лакше него икад раније, јер је толико тога доступно на интернету. Свакако бих саветовала да се што више упуте у то како оно чиме конкретно желе да се баве, нпр. биологија, може да се повеже са вештачком интелигенцијом. За биологију је широк спектар примена, довољно је већ ако поменем АлфаФолд, као сјајан пример. Мислим да ће свима, без обзира чиме се баве, бити неопходно тј. већ јесте неопходно, бар неко основно знање о томе шта АИ може да уради, и на који начин могу да користе АИ, а за научнике је посебно важно и да размишљају о томе који су етички начини примене АИ. Такође бих саветовала и то да пробају да остану отворених погледа, да то што их нека тема “вуче” у неком периоду, нпр. на факултету, мастеру, докторату, уопште не мора да значи да тиме морају да се баве целог живота. Ок је предомислити се, променити интересовања.

Scroll to Top