Када наука постаје нада

Др Бојана Богдановић дипломирала је на Биолошком факултету Универзитета у Београду. Током основних студија била је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, у оквиру програма за надарене студенте. Мастер студије завршила је на Универзитету у Греноблу, на програму Physiology, Epigenetics, Differentiation and Cancer, где је била прва на смеру. Мастер студије реализовала је уз подршку Доситеја стипендије за интернационалне студенте, као и програма ГРАЛ (Grenoble Alliance for Integrated Structural and Cell Biology). Њена мотивација проистекла је из личног искуства – губитка члана породице, што је додатно учврстило њену посвећеност развоју ефикаснијих дијагностичких и терапијских приступа.

Докторске студије похађала је у лабораторији Bioclinical Radiopharmaceuticals, у сарадњи са „Monaco Scientific Centre“. Њено истраживање усмерено је на преклинички развој и клинички трансфер радиофармацеутика за дијагностику и лечење канцера, са фокусом на животињске моделе и примену нуклеарне медицине у унапређењу прецизне дијагностике и терапије.

Кроз искуство је схватила да је научни рад изразито тимски, можда и више него неки послови који се тако традиционално доживљавају. Он подразумева сталну комуникацију са колегама, размену идеја и заједничко решавање проблема, а нарочито у биолошким наукама ретки су радови који настају без шире сарадње. Сарадња са колегама може бити веома позитивно и мотивишуће искуство, али је истовремено и непредвидива, јер људски фактор има велику улогу.

По Бојанином мишљењу, један од већих недостатака у пословном окружењу јесте мањак структуре и дугорочног планирања, нарочито у истраживачком раду. Томе се често придружује и кратко време финансирања пројеката, које је неретко нереалистично за спровођење комплетних студија, као и тешко проналажење сталних позиција у истраживачком раду. Када би могла нешто да промени, то би било више стабилности и реалнијих временских оквира, како би фокус био на квалитету рада, а не на сталној неизвесности.

Одлуку о одласку није донела сама, већ у договору са породицом, која би је подржала у сваком случају. Бојана каже да су поносни на све што ради, али исто тако зна да би са истом радошћу прихватили и њену одлуку да се врати кући.

Живот у иностранству донео јој је већу самосталност и развој свакодневних вештина које вероватно не би стекла да је остала да живи код куће. Из тога је проистекла и одређена доза самопоуздања коју раније није имала. Прилагођавање није било лако, нарочито зато што је веома блиска са породицом. Зато готово сваку прилику користи да оде у Београд, да не забораве зашто је она њихова омиљена ћерка, сестра и другарица.

Њена највећа подршка био је њен тата. Још током средње школе водио ју је на састанке везане за стипендију Владе Француске, иако је она намењена мастер студентима, што су јој тамо редовно и врло љубазно напомињали. Одувек ју је замишљао у Француској и није јој дозвољавао да заборави француски језик који је учила као дете. Велику подршку има и у свом брату, који је кроз редовне „контроле“, у виду годишњих долазака на скијање, закључио да му се овај аранжман веома допада и да више не може да замисли живот без њега.

Порука младима: „Онај ко уме да се прилагоди има највеће шансе да дугорочно успе у ономе што је наумио, али и онај ко уме да се довољно брзо опорави од неуспелих покушаја, уз повремено прецењивање сопствених могућности, које се понекад испостави корисним.“

Када сте први пут уочили да имате склоности и таленат за ову професију? Како се то развијало?

Од малена сам нагињала ка биолошким и медицинским наукама. У ретроспективи, један од најранијих и најјаснијих тренутака који то потврђује јесте епизода цртаног Чаробни школски аутобус, у којој су ликови „путовали“ кроз организам детета како би објаснили прехладу и начине на које се тело бори против вируса. Тај приказ ме је тада потпуно фасцинирао, а то интересовање се, на неки начин, задржало до данас.

Верујем да је разлог томе чињеница да функционисање људског тела одувек доживљавам као једну велику мистерију. Управо та тиха, али дубока сложеност људског организма — или, боље речено, живота уопште — била је и остала снажан покретач мог интересовања за ову област. Нисам сигурна да ћемо икада у потпуности склопити целокупну слику, исто као што је вероватно нећемо у потпуности склопити ни када је реч о универзуму, али управо та отвореност питања за мене представља највећу вредност ове области.

Које сте школе и факултете завршили и каква искуства носите из периода школовања?

Средњу школу завршила сам у Трећој београдској гимназији. Као и многи „изврсни ученици“, у последњих месец дана четврте године донела сам одлуку да желим да студирам молекуларну биологију, што сам потом и остварила на Биолошком факултету Универзитета у Београду.

Већ тада ми је било јасно да тај избор вероватно подразумева и тражење академских прилика ван земље, па сам мастер студије наставила на Универзитету у Греноблу у Француској, на међународном програму из биологије ћелије и рака. Након годину дана мастер студија, уписала сам докторске студије на истом универзитету, овога пута на Медицинском факултету, у области биотехнологија у нуклеарној медицини. Ту се, барем за сада, мој академски пут полако заокружује, уз наду да ће се ове године календарске године и званично завршити.

Шта је пресудило да се одлучите баш за те школе и студијски програм?

Када је реч о студијама у Београду, одлука је била прилично једноставна. У том тренутку ми се није допадала идеја да шест година студирам медицину како бих се на крају бавила молекуларном биологијом, а једина реална алтернатива био је Биолошки факултет.

Код избора мастер студија, пресудно је било да програм буде интернационалан, што је већ на почетку значајно сузило број опција. Важан критеријум била је и могућност стипендирања, што је избор додатно ограничило. Са тим условима на уму, Гренобл се наметнуо као најлогичнија опција: студентски град са великим бројем биолошких истраживачких центара, студије на енглеском језику и више доступних модела финансијске подршке. Као додатни плус, сматрам да је Француска једна од најбољих земаља за студирање, а ни могућност учења француског језика није била занемарљива у том избору. И, последње али не и најмање важно, постоји лако доступан лет за Београд, што значи да могу бити код куће у свега неколико сати.

У којој фази живота сте донели одлуку да се професионално бавите овим послом и шта Вас је на то подстакло?

Када сам уписала студије у овој области, готово се подразумевало да професионални пут води или ка научно-истраживачком раду или ка предавању у образовном систему. Мој пут је пратио очекивани ток: током студија сам се укључила у истраживачки рад и имала прилику да изнутра упознам како изгледа свакодневица у науци.

Управо то искуство ми је донело важно разјашњење. Иако ме сама област и даље изузетно занима, схватила сам да истраживачки рад није нужно једини професионални оквир. Тек доласком у иностранство постало ми је јасно колико су могућности за примену ове струке заправо шире и разноврсније него што се то често представља током основног образовања. Драго ми је што сам истраживачки рад искусила и сматрам да је то искуство непроцењиво, али још увек нисам потпуно сигурна да је управо то мој дугорочни позив. Време ће показати у ком правцу ће се та одлука коначно кристалисати, при чему бих посебно волела да искусим и рад у индустрији, односно у приватним компанијама, где се знање из ове области примењује у конкретном, често интердисциплинарном контексту.

Како је изгледало Ваше прилагођавање студентском начину живота?

Прилагођавање студентском начину живота било је постепено и, будући да сам и даље формално студент, може се рећи да тај процес још увек траје. У почетку ми је било најважније да пронађем сопствену „формулу“ за ефикасно учење, јер када се то једном успостави, све постаје знатно лакше.

Одувек ми је било важно да одржим баланс између обавеза и одмора, односно да студије буду важан, али не и једини део мог живота. Тај баланс је посебно био изазован након одласка у иностранство, не због обима обавеза, већ због промене свакодневице и сужавања друштвеног и личног простора. Ипак, сматрам да је прилагођавање процес који је могућ уз спремност да се нова равнотежа поново изгради. Због тога студентски начин живота доживљавам као добру вежбу за прилагођавање животу уопште, који подразумева сталне промене и нове изазове.

Да ли сте успевали да ускладите обавезе на факултету са слободним временом и личним интересовањима?

Мени је од почетка било јасно да морам имати времена и за факултет и за дечка, породицу, спорт и, наравно, изласке, јер су то ствари које ме пуне енергијом и помажу ми да нормално функционишем. Зато усклађивање обавеза нисам доживљавала као посебан напор. Када човек има јасно постављене циљеве, зна и када мора да се нечега одрекне. На крају је све ствар финог вагања између приоритета, искрености и одговорности према себи, без менталитета жртве: ако нешто нисам урадила, то је зато што сам свесно дала предност нечему другом, а не зато што „нисам имала времена“.

Са којим сте се највећим изазовима сусретали и на који начин сте их превазилазили?

Не бих раздвајала професионалне изазове од личних, јер су они у пракси често испреплетани. На свакодневном нивоу, један од мојих главних изазова јесте одржавање концентрације и ефикасног рада у ситуацијама са више паралелних задатака – такозвани мултитаскинг, као и јасна комуникација у великим колективима, што захтева континуиран труд.

Након селидбе у иностранство и почетка докторских студија, додатни изазов била је потпуна промена начина живота. Као друштвеној особи, језичка баријера и осећај да нисам део колектива представљали су ми потешкоћу, али су се временом, кроз боље познавање језика и људи, постепено ублажили.

На личном плану, највећи изазов била је тешка болест и губитак мог оца током основних студија. Иако сам одлучила да наставим школовање по оригиналном плану, то искуство је снажно утицало на мене лично и на начин на који сам функционисала у том периоду. Посебно је било захтевно суочити се са тим губитком у тренутку одласка у иностранство, али ми је наставак студија пружио осећај структуре и континуитета, уз свест да неке ствари једноставно захтевају време и немају брзо решење.

Да ли досадашње професионално искуство у овој области доживљавате као позитивно?

Досадашње професионално искуство у овој области доживљавам као углавном позитивно, уз јасну свест о њеним предностима и манама. Са једне стране, ова област заиста нуди могућности које се често истичу, попут путовања на конференције, упознавања људи из различитих средина и ширења погледа на посао и живот, као и велику флексибилност и слободу у раду, где се резултат ставља испред ригидног радног времена. Са друге стране, постоје изазови о којима се ређе говори, попут сталне неизвесности у вези са финансирањем, недостатка структуре у експерименталном раду, истовременог обављања великог броја задатака и психолошки захтевних неуспешних експеримената. Посебно током докторских студија, често су присутна висока очекивања уз ограничену подршку. Ипак, сматрам да ми је ово искуство донело важан професионални и лични развој, заједно са реалним погледом на саму област.

Каква су Ваша искуства у сарадњи са колегама и да ли Вам више одговара тимски или самосталан рад?

Пре уписа на факултет речено ми је да имам профил научног истраживача у смислу да више нагињем самосталном раду и волим да имам контролу над сопственим процесом рада. Међутим, кроз искуство сам схватила да је научни рад изразито тимски, можда и више него неки послови који се тако традиционално доживљавају. Он подразумева сталну комуникацију са колегама, размену идеја и заједничко решавање проблема, а нарочито у биолошким наукама ретки су радови који настају без шире сарадње.

Сарадња са колегама може бити веома позитивно и мотивишуће искуство, али је истовремено и непредвидива, јер људски фактор има велику улогу. Управо та непредвидивост ми повремено чини тимски рад заморним, али је он неизбежан део мог професионалног окружења, на који се још увек прилагођавам.

Постоји ли нешто у пословном окружењу што сматрате недостатком и шта бисте, када бисте могли, променили?

Један од већих недостатака у пословном окружењу јесте мањак структуре и дугорочног планирања, нарочито у истраживачком раду. Томе се често придружује и кратко време финансирања пројеката, које је неретко нереалистично за спровођење комплетних студија, као и тешко проналажење сталних позиција у истраживачком раду. Када бих могла нешто да променим, то би било више стабилности и реалнијих временских оквира, како би фокус био на квалитету рада, а не на сталној неизвесности.

Колико је било захтевно прилагодити се животу у новој средини и шта Вам наивише недостаје из Србије?

Живот у иностранству ми је донео већу самосталност и развијање свакодневних вештина које вероватно не бих имала да сам остала да живим код куће. Из тога је проистекла и одређена доза самопоуздања коју раније нисам имала. Чињеница да сам се преселила са дечком значајно ми је олакшала прилагођавање и пружила додатну стабилност у новој средини. Ипак, прилагођавање није било лако, нарочито зато што сам веома блиска са породицом. Због тога ми је одсуство од куће и даље тешко, чак и након четири године од одласка.

Оно што ми највише недостаје јесу спонтаност дружења, осећај припадности и, једноставно, комфор. Зато готово сваку прилику користим да одем у Београд, да не забораве зашто сам им омиљена ћерка, сестра и другарица.

Ко Вам је био највећа подршка на том путу и како је породица реаговала на Ваше одлуке?

Моја највећа подршка на том путу био је мој тата. Још током средње школе водио ме је на састанке везане за стипендију Владе Француске, иако је она намењена мастер студентима, што су нам тамо редовно и врло љубазно напомињали. Одувек ме је замишљао у Француској и није ми дозвољавао да заборавим француски језик који сам учила као дете.

Велику подршку имам и у свом брату, који је кроз редовне „контроле“ у виду годишњих долазака на скијање закључио да му се овај аранжман веома допада и да више не може да замисли живот без њега.

Одлуку о одласку нисам донела сама, већ у договору са породицом, која би ме подржала у сваком сценарију. Поносни су на све што радим, али исто тако знам да би са истом радошћу прихватили и моју одлуку да се вратим кући.

Како доживљавате остваривање својих снова уз дугогодишњег партнера који је уз Вас?

Моје изненађење када схватим да је мој дечко заправо мој дугогодишњи партнер након само седам година везе. Искрено, да није њега, врло је вероватно да би се цео овај подухват завршио убрзо након одласка од куће, нарочито имајући у виду не баш савршен тајминг у којем се све то дешавало. Количина стрпљења, разумевања и подршке коју сам од њега добила, често и у тренуцима када ја нисам била у стању да узвратим истом мером, дубоко је утицала на мене и на то како доживљавам наш однос.

Мислим да нам је обома лакше и зато што смо обоје на докторским студијама, јер тада постоји ниво међусобног разумевања који је тешко објаснити онима који то нису искусили — дуги радни дани, посвећеност обавезама и непредвидив темпо. Некад се у шали каже да се виђамо само викендом, иако живимо заједно, али постоје периоди када је то прилично близу истине. Све у свему, иако ми је тешко што нисам код куће, чињеница да кроз све изазове пролазимо заједно чини тај пут смисленијим.

Који су Ваши планови за будућност и на који начин намеравате да их остварите?

Ово ми је једно од тежих питања, јер у овом тренутку немам потпуно јасну и фиксну слику дугорочних планова. Оно што знам јесте да за сада планирам да останем у Француској и надам се да ћу у скорије време добити држављанство. Волела бих да неко време живим у Паризу, чисто да искусим тај начин живота, а дугорочно се надам да ћу завршити негде на медитеранској обали. До тада, планирам да наставим да улажем време и труд у оно што радим, као и до сада, верујући да ће ми тај континуитет отворити праве могућности.

Шта за Вас представља тајну успеха?

Успех, по мом мишљењу, није једна јасно дефинисана тачка: сваки пут када остваримо један циљ, готово аутоматски се појаве нови. Зато га више доживљавам као континуитет него као коначно достигнуће — процес који захтева истрајност. Рекла бих да онај ко уме да се прилагоди има највеће шансе да дугорочно успе у ономе што је наумио, али и онај ко уме да се довољно брзо опорави од неуспелих покушаја, уз повремено прецењивање сопствених могућности које се, понекад, испостави корисно.

Scroll to Top