Проф. др Тања Ћирковић Величковић једна је од водећих научница у области хемије и биохемије, чији је рад усмерен на разумевање протеина хране, алергија и утицаја савремених загађивача на људско здравље. Као професорка Хемијског факултета Универзитета у Београду и редовни члан САНУ (Српске академије наука и уметности), активно доприноси развоју науке у Србији и њеном повезивању са светским истраживачким токовима.

Интересовање за природне науке показала је веома рано, али је, како истиче, пресудну улогу одиграла подршка наставника и ментора. Током студија открила је да је највише привлачи сам процес научног рада – постављање питања, анализа резултата и сарадња са колегама. „Тај осећај да стално учите нешто ново је оно што ме је задржало у науци“, наглашава. Значајан утицај на њен избор имало је и искуство у Истраживачкој станици Петница, где је схватила да су за разумевање биомедицинских проблема кључне биохемијске основе.

Њена истраживања обухватају структуру и промене протеина хране, као и њихову улогу у имуном одговору. Посебну пажњу посвећује утицају термичке обраде на алергеност протеина, истичући да промене у структури могу довести и до повећања и до смањења алергености, у зависности од услова обраде и природе самог протеина.

У фокусу њеног савременог рада налази се и истраживање утицаја микропластике и других загађивача на храну и здравље. Како објашњава, микропластика може да интерагује са протеинима и утиче на њихову дигестију, што посредно може имати последице на имуни систем. Ипак, наглашава да је реч о области која је још увек у развоју и да коначни одговори тек предстоје. Управо та неизвесност, али и могућност да се истражује „непознато“, чини ову област посебно изазовном и значајном.

Говорећи о безбедности хране, истиче да потпуно „чиста“ храна без икаквих трагова загађујућих супстанци није реалан циљ, али да је контрола ризика кључна. Захваљујући савременим научним методама и регулативи, могуће је пратити присуство штетних материја и обезбедити да њихов ниво остане у границама безбедним по здравље људи.

Др Ћирковић Величковић активно учествује у међународним научним пројектима и сарађује са истраживачима широм света. Указује да су највећи помаци у науци данас могући управо кроз повезивање различитих дисциплина и институција. „Када се наша креативност повеже са добром организацијом и међународном сарадњом, можемо бити веома конкурентни“, истиче.

Њен научни рад обухвата и развој дијагностичких метода, укључујући и истраживања у области детекције вируса, где су примењене иновативне биохемијске технике. Посебан значај придаје чињеници да се савремена биомедицина све више ослања на интеграцију података из области протеомике, геномике и биоинформатике, што отвара пут ка прецизнијој, персонализованој медицини.

Редовни је члан САНУ од 2024. године. Истиче да то за њу представља велико признање, али и одговорност. Кроз рад у САНУ учествује у научним и стратешким активностима од националног значаја – од научних одбора до иницијатива које се тичу развоја науке и образовања, а најактивнија је у Акедемијским одборима САНУ за науку, високо образовање и животну средину.

Поред научног рада, посвећена је образовању младих и истиче значај раног укључивања у истраживање. Младима поручује да буду радознали, упорни и отворени за нове идеје, наглашавајући да је „наука маратон“ који захтева стрпљење и истрајност. Посебно истиче значај добрих ментора и практичног рада у лабораторији, као и спремност да се сопствене идеје преиспитују и мењају.

Каријера др Тање Ћирковић Величковић представља пример како хемија и биохемија могу директно допринети разумевању савремених изазова у области здравља и исхране. Њен рад показује да наука није само откривање нових чињеница, већ и стално трагање за решењима која унапређују квалитет живота.

Шта вас је највише мотивисало да се посветите науци и да останете у истраживању све време?

Веома рано сам показала интересовање за природне науке, али је пресудну улогу имала инспирација наставника и ментора. Касније, током студија, схватила сам да ме највише привлачи сам процес откривања — постављање питања, анализа резултата и разговор са сарадницима. Тај осећај да стално учите нешто ново је оно што ме је задржало у науци.

Важно искуство за мене било је и похађање семинара у Истраживачкој станици Петница. Ту сам донела важну одлуку — да за биомедицинска истраживања, која су ме суштински занимала, кључ није у медицинским, већ у биохемијским основама.

Уосталом, многа од најзначајнијих открића у медицини долазе управо из хемије и биохемије, што показује и велики број Нобелових награда у овој области у последњим деценијама.

Пошто се бавите и утицајем загађивача, како микропластика у храни утиче на наш имуни систем и апсорпцију протеина?

Микропластика је релативно нови загађивач и њени ефекти на здравље се још увек интензивно истражују. Оно што знамо је да може да интерагује са протеинима хране и да потенцијално утиче на њихову дигестију. То може имати последице и на имуни систем, јер управо начин на који се протеини варе одређује да ли ће бити препознати као безопасни или као алергени. Међутим, важно је нагласити да још увек немамо коначне одговоре и да је то једна од кључних тема савремених истраживања.

Можете ли нам рећи да ли ћемо икада моћи да једемо храну у којој се не налази микропластика или пестициди и остале штетне материје?

Потпуно „чиста“ храна, без икаквих трагова загађујућих супстанци, вероватно није реалан циљ у савременом свету. Међутим, оно што је реално и важно је контрола ризика. Захваљујући науци и регулативи, можемо да пратимо присуство ових супстанци, процењујемо ризик и смањујемо га. Другим речима, циљ је безбедан ниво, као и редовне и поуздане контроле квалитета хране од стране регулаторних тела наше земље.

Како термичка обрада или пастеризација мењају структуру протеина тако да они постану више или мање алергени?

Термичка обрада мења структуру протеина. Пошто имуни систем препознаје управо структуру, те промене могу да доведу до смањења или повећања алергености. У неким случајевима протеин се „развије“ и постане доступнији имуном систему, а у другим се денатурише и губи алергеност. Зато ефекат није увек исти и зависи од самог протеина и услова обраде.

Kако видите развој биомедицинских истраживања у Србији у наредних десет година?

У Србији не постоји школа попут Biomedical R&D програм, какав се рецимо нуди у Шведској. Међутим, постоје школе и програми који су суштински биомедицински R&D, јер нуде широке основе хемије и биохемије, молекуларне биологије и генетике, биоинформатике, физиологије, имунологије. Будућност биомедицине су нове терапије на бази ћелија, гена, производа биотехнологије (протеинских терапеутика) и нових вакцина. Савремене дијагностичке технике све више се базирају на статистичкој обради података добијених инструменталним техникама које генеришу велики број података (попут метаболомике, протеомике, геномике) – због тога и инструменталне биохемијске методе, биостатистика и биоинформатика представљају будућност биомедицине у смислу све прецизније (персонализоване ) дијагностике.

У наредних десет година кључ ће бити у повезивању — како између институција (академских и клиничких) у земљи, тако и са међународним центрима. Видимо да се то већ дешава кроз европске пројекте. Ако се тај тренд настави, можемо очекивати напредак, посебно када узмемо у обзир значајан научни потенцијал Србије у биохемији, молекуларној биологији, клиничкој медици и информационим технологијама.

Kоје вештине су данас најважније за младе истраживаче осим самог научног знања?

Поред научног знања, данас су кључне вештине критичко размишљање, способност рада у тиму и комуникација. Наука је све више мултидисциплинарна, тако да је важно разумети и друге области. Такође, истрајност је веома важна — резултати у науци не долазе брзо.

Који бисте савет дали ученицима који желе да се баве истраживачким радом у области биохемије?

Ако желе да се баве науком, најважније је да буду радознали и упорни. Наука није брз пут до успеха, али јесте веома испуњавајућа. Својим сарадницима често кажем да је наука маратон — захтева посебну врсту упорности која може да се развије само из истинске љубави према истраживању.

Важно је и да што раније уђу у лабораторију и стекну практично искуство, да осете задовољство када експеримент потврди хипотезу. Међутим, такви тренуци нису чести — наука је пре свега процес бројних покушаја и грешака, и резултати ретко долазе онако како их у почетку замишљамо.

Зато је важно да буду отворени и флексибилни, да умеју да препознају када резултати указују на нешто ново и да буду спремни да преиспитају и промене своје почетне хипотезе.

И на крају — да бирају добру школу и добре менторе, јер то често одреди цео даљи пут у науци.

Предајете и водите центар у Јужној Кореји као професор Универзитета у Генту, а база Вам је у Београду. Која је највећа разлика у приступу науци и радној етици?

Због обавеза у САНУ и великих пројеката чију реализацију сам започела у Србији, морала сам да се у потпуности посветим истраживањима и својим студентима у Београду. Наравно, и даље имам интезивну научну сарадњу, и одличне контакте са колегама и студентима из Белгије и Кореје.

Разлике постоје, али нису у квалитету науке, већ у организацији рада и приступу. У системима као што су Белгија или Јужна Кореја, истраживања су веома добро структурисана, са јасно дефинисаним циљевима, роковима и стабилним финансирањем. Радна етика је изузетно висока, посебно у Кореји, где се очекује велики степен посвећености.

Са друге стране, у Србији често радимо у изазовнијим условима, али то нас чини флексибилнијим и креативнијим. Када се та креативност повеже са међународном сарадњом и добром организацијом, можемо бити веома конкурентни.

Проучавате како модерни поступци обраде хране утичу на њену безбедност. Да ли смо, у потрази за продуженим роком трајања и бољим укусом, несвесно учинили храну штетнијом за наш имуни систем?

Модерни поступци обраде хране нису сами по себи негативни — напротив, они су значајно допринели безбедности хране и смањењу микробиолошких ризика. Наравно, унос превише термички обрађене хране и хране са много адитива, показује негативне ефекте на дигестивни и имуни систем. Однос је веома сложен и важан предмет проучавања у области наука о храни и безбедности хране.

Руководили сте пројектом CAPSIDO за развој тестова на SARS-CoV-2. Како је тај тест функционисао и по чему се разликовао од постојећих метода детекције вируса?

Пројекат CAPSIDO је био усмерен на развој тестова за детекцију вирусних протеина SARS-CoV-2. За разлику од PCR тестова, који детектују генетички материјал вируса, наш приступ је био усмерен на детекцију самих протеина вируса.

То је важно јер протеински тестови могу да дају информацију о присуству вируса на другачији начин и да буду комплементарни постојећим методама. Посебна вредност пројекта била је и у томе што су коришћене домаће технологије, што је допринело развоју дијагностике у Србији.

Дописни сте члан САНУ, можете ли нам појаснити како изгледа рад тамо и колико Вам то значи, у каријери, али и лично? Такође, колико је важно за Србију да има људе који су истовремено у САНУ и на позицијама директора истраживачких центара у иностранству?

Дописни сам члан САНУ од 2018, а од 2024 сам редовни члан САНУ. Рад у САНУ подразумева учешће у научним и стратешким активностима од националног значаја — од научних одбора до иницијатива које се тичу развоја науке и образовања.

Лично, то ми представља велико признање, али и одговорност. Посебно је важно да људи који су активни у међународним истраживањима буду укључени у овакве институције, јер на тај начин могу да пренесу искуства и помогну да се наука у Србији боље повезује са светом. Наравно, није могуће бити подједнако активан на свим пољима, тако да сам и ја морала да прераспоредим своју енергију и време на активности које сам сматрала значајним, а то су пре свега Акедемијски одбори САНУ за науку, високо образовање и животну средину.

Добитница сте бројних награда, која Вам је најдража и зашто?

Свака награда је важна, али су ми најдраже бих издвојила оне које су дошле као признање за допринос развоју моје матичне куће, Хемијског факултета (захвалнице за 2010 и 2017 годину).

Да ли тренутно радите на неком пројекту? Ако да, можете ли нас упознати са њим?

Тренутно радимо на више пројеката који се баве утицајем микро- и нанопластике на здравље, посебно у контексту интеракција са протеинима хране и потенцијалног утицаја на алергијске болести.

То је веома нова и сложена област, која захтева мултидисциплинарни приступ — од аналитичке хемије до имунологије. Циљ је да разумемо механизме деловања и да на основу тога допринесемо процени ризика по здравље.

Оно што ме је посебно привукло овој области јесте то што је у питању потпуно ново истраживачко поље — практично смо све морали да развијамо од нуле. Цео међународни тим са којим сарађујем на овим пројектима је ушао у ту област са великим ентузијазмом, али и без потпуне свести колико је изазовна.

Ипак, управо због тога је осећај помака посебан — у релативно кратком времену направљен је значајан напредак и на светском нивоу су померене границе наших сазнања.

То је оно што науку чини изузетно узбудљивом — могућност да радите у области која се тек формира и да активно учествујете у њеном обликовању.

Scroll to Top