
Проф. др Јасмина Вујић је истакнута српска научница и универзитетска професорка светског угледа, која је значајан део своје каријере изградила у Сједињеним Америчким Државама. Рођена је 25. децембра 1953. године у Лозници, а одрасла је у Шапцу, где је завршила основну школу и Шабачку гимназију као један од најбољих ученика.
Дипломирала је на Електротехничком факултету Универзитета у Београду 1977. године на одсеку за техничку физику, смер нуклеарна техника, са високим успехом. Магистарске студије завршила је 1984. године, а докторирала је 1989. на Универзитету Мичиген у области нуклеарних наука.
Професионалну каријеру започела је у Институту за нуклеарне науке „Винча“, након чега одлази у САД, где ради у Институту за нуклеарне науке ”Аргон” код Чикага. Ту је провела три године и развила компјутерске пакете за анализу нуклеарних реактора које је патентирала, а за које је била заинтересована индустрија.
Период доласка у Америку памти као изазован јер није добро знала енглески језик, а њена породица је веома скромно живела од једне студентске стипендије што јој је дало додатни подстицај да заврши докторске студије на време и настави стално да се усавршава.
Од 1992. године запослена је на Универзитету Калифорније у Берклију, где напредује од доцента до редовног професора. Године 2005. постаје декан Факултета за нуклеарну технику, као прва жена на тој позицији и у тој области у САД-у. Кључни разлози због којих је одлучила да прихвати понуду Универзитета у Берклију била је чиињеница да је то један од најбољих истраживачких универзитета у свету кога краси 63 добитника Нобелове награде и што се оваква шанса добија само једном у животу. Поред тога, њени родитељи су били учитељи, па је имала тај ген за просвету и образовање.
Њен научни рад обухвата нуклеарну физику, нумеричке методе, нуклеарну безбедност, као и биомедицинску примену зрачења. Аутор је више од 300 научних радова, неколико књига и бројних истраживачких пројеката вредних преко 100 милиона долара. Оснивач је и директор значајних истраживачких центара у Берклију, укључујући Конзорцијум за нуклеарну науку и безбедност.
Поред научног рада, активно је допринела образовању великог броја студената, менторишући десетине докторских и мастер радова. Њени ученици данас заузимају значајне позиције у академским и научним институцијама широм света.
На питање шта би саветовала девојкама које желе да закораче у свет СТЕМ наука који се и даље често доживљава као већински „мушки“ свет, професорка Вујић одговара: „Ја не бих сврставала науку, технологију, инжењерство и математику у области у којима су мушкарци бољи. На жалост, још од малих ногу нам се усађује веровање да су мушкарци бољи у овим областима. То наравно није тачно. Додатна тешкоћа је што девојке морају да балансирају између наставка образовања или каријере и породице. Из сопственог искуства могу да кажем да то није лако, али упорност, жеља за даљим усавршавањем, за испуњењем својих потенцијала, уз истовремену бригу о породици и деци је заиста могуће остварити.”
У оквиру истраживања примене радиоактивног зрачења у медицини др Вујић се бави развојем неутронске терапије и о томе каже: „Предност неутронске терапије је што селективно уништава канцерогене ћелије и не оштећује здраво ткиво, и што је потребна само једна кратка сесија да би се уништило канцерогено ткиво. Истраживања у овој области још увек трају и могу да доведу до великих успеха у терапији канцерогених обољења.“
Када говори о изворима енергије у будућности истиче значај нуклеарне енергије и каже да нуклеарна енергетика представља један од два базна енергетска извора и да нуклеарне електране треба да буду део енергетског плана.
Проф. др Вујић је добитник бројних међународних награда и признања, укључујући статус „ANS Fellow“ Америчког нуклеарног друштва. Такође је активно укључена у рад српске дијаспоре и сарадњу са институцијама у Србији, доприносећи развоју науке, образовања и техничке сарадње.
Њена каријера представља пример изузетне посвећености, знања и упорности, као и доказ да се врхунски научни резултати могу постићи на глобалном нивоу уз чврсте корене у домаћем образовању.



Ваш пут од Електротехничког факултета у Београду и Института „Винча“ до Берклија је импресиван. Колико је образовање које сте стекли у Србији било пресудно за Ваш успех у изузетно јакој конкуренцији у Америци?
Ја увек наглашавам да је знање које сам стекла у Србији (односно у бившој Југославији) омогућило да постигнем успех у изузетно јакој конкуренцији у САД. Чак могу да истакнем да је моје предзнање у многим случајевима било супериорније од доктораната са којима сам студирала у САД у току 80тих година. Завршила сам Шабачку гимназију, и као најбољи студент генерације сам добила стипендију за студије у Београду. Такође сам на другој години студија била проглашена за најбољег студента на ЕТФ–у. Радила сам на факултету као студент демонстратор, држала часове студентима и тако додатно зарађивала. Студије су биле тешке, али сам их завршила у року. Од близу 100 студента који су уписали студије Техничке физике на ЕТФ–у само је 15 завршило у року. Одмах сам почела да радим у Институту ”Винча” и паралелно сам завршавала магистратуру на ЕТФ–у (не мастер студије које су касније уведене). Ово наводим да бисте схватили да сам из Србије (бивше Југославије) понела огромно знање у мојој области, јер су школе и универзитети тада били ни нивоу светских универзитета, што сада, на жалост, није случај.
Бити прва жена декан једног одсека за нуклеарни инжењеринг у САД је историјски успех. Са каквим сте се изазовима суочавали на том путу и шта је за Вас лично значило то именовање?
Заслужна за мој одлазак на докторске студије у САД је била моја директорка из Института ”Винча”, Олга Млађеновић, која је у мени видела потенцијал и једноставно ме је натерала да пошаљем пријаве на неколико најбољих амeричких универзитета. Ја сам тад већ била удата и имала мелу ћерку, те је одлука била тешка. Ипак сам послушала моју директорку и послала пријаве. Тада сам знала само руски језик који сам учила кроз школу и пасивно знање енглеског који смо морали да полажемо на ЕТФ–у. Пошто сам имала добре препоруке, примљена сам на Мичигенски универзитет уз пуну стипендију. Увек као анегдоту причам како су ми зидови у студентској соби били облепљени енглеским речима, а белешке на часовима који су били на енглеском сам записивала фонетски ћирилицом. Исто сам имала договор са пар доктораната да им помажем са њиховим задацима, а да они мене исправљају када правим грешке на енглеском. Додатне тешкоће су долазиле од тога што је породица од нас троје преживљавала од једне студентске стипендије. Управо ме је то и подстакло да завршим докторске студије на време.
Мој први послао је био у нуклеарном Институту ”Аргон” код Чикага. Мој интервју за посао је трајао цео дан и сваких пола сата сам била интервјуисана од другог истраживача. Ја тада нисам познавала те истраживаче и тек ме је касније ухватила трема кад сам их упознала и схватила које су то биле величини у науци. У Институту ”Аргон” сам провела 3 године и развила компјутерске пакете за анализу нуклеарних реактора које сам патентирала, а за које је била заинтересована индустрија.
Убрзо сам добила позив са Факултета за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета у Берклију. Професори у мојој области су отишли у пензију и Факултет је до тада већ интервјуисао већи број потенцијалних кандидата, али без успеха. Ја се чак нисам ни пријавила на тај конкурс, али су добре препоруке са више страна утицале да ми понуде место доцента. Одлука је наравно била тешка, јер је то значило поновно кретање из почетка, одлазак у непознато, поновно пресељење целе породице. Да прихватим понуду пресудиле су две ствари: прво, Калифорнијски универзитет у Берклију је један од најбољих истраживачких универзитета у свету кога краси 63 добитника Нобелове награде (професора и бивших студената, https://inspire.berkeley.edu/get-inspired/nobels/), те се оваква шанса добија само једном у животу. Друго, моји родитељи су били учитељи па сам имала тај ген за просвету и образовање.
Место доцента на америчким универзитетима није стално запослење, већ се уговор продужава на сваке две године (максимално до 6 година) и сваки пут независна комисија оцењује кандидата, укључујући број и квалитет објављених радова, број и квалитет финансираних истраживачких пројеката, број доктораната и магистраната, квалитет наставе и студентске оцене, као и остала ангажовања на универзитету и у струци. То су биле тешке године, јер су се професори у мојој области пензионисали, и није постојао ниједан истраживачки пројект коме бих се прикључила, или ментор који би ми објаснио како се финансирају пројекти, које су то агенције којима се шаљу елаборати, како се одабирају докторанти, и који су све кораци потребни да би се постигло унапређење у звање ванредног професора са сталним запослењем. Као неко ко је одрастао у потпуно другачијем систему, ја сам у сваком том кораку кретала од нуле, што је значило да сам морала да уложим далеко више напора од мојих колега Американаца. Убрзо сам унапређена у звање ванредног професора, а затим професора са сталним запослењем, што никако није смањило обавезе. Такође су ме колеге на факултету једногласно изабрали за декана-руководиоца факултета, што је за мене била велика част и признање за мој дугогодишњи рад и посвећеност образовању и науци.
Шта је то што нашег студента издваја у свету? Да ли је то теоријско знање или специфичан начин размишљања?
Пре више од 30 године, наше студенте у свету је издвајао изванредан образовни систем, који им је омогућавао да се такмиче са осталим студентима из целог света на истом или вишем нивоу. На жалост, од тада до данас квалитет образовног система у Србији драстично опада, поготову од усвајања ткз. ”Болоње”. То значи да наши студенти данас поседују знатно мање теоријског знања него раније, поготову ако се упореде са студентима из азијских земаља. Наш народ је природно интелигентан, али недостаје дисциплина, упорност и радне навике. Не могу се прескакати кораци на путу према успеху у каријери и животу.
Поред енергетике, Ваша истраживања обухватају и нуклеарну медицину. Како напредак у овој области директно утиче на савремено лечење тешких обољења?
Истраживачке области на мом факултету су везане за примену радиоактивног зрачења и радиоактивног материјала у многим областима, укључујући нуклеарну енергетику (засновану на фисији и фузији), развој детектора зрачења и детекционих система, укључујући примену у медицини и то у дијагностици разних обољења (нуклеарна медицина) и у терапији канцерогених обољења (радијациона терапија). У радијационој терапији канцерогених обољења користе се све врсте радиоактивног зрачења: гама и X зраци, електрони, протони, тешки јони и неутрони. Неутронска терапија је још у повоју, и док је инжењерски део прилично развијен, чека се даљи напредак у биомедицинском делу ове терапије. Ја сам се бавила неутронском терапијом, која користи бор за селективну апсорпцију неутрона у канцерогеном ткиву. То значи да морају да буду развијена антитела која могу да препознају ”сигнале” које шаљу канцерогене ћелије, и да ”пренесу” бор до те локације. После тога долази инжењерски део који смо ми развили – да се утврде извори неутрона и оптимизује њихова енергија, тако да могу да достигну локацију где се налази бор и интерагују са бором. Резултат интеракције неутрона са бором је производња 2 тешка јона, који депонују целокупну кинетичку енергију унутар канцерогене ћелије и доводе до њеног уништења. Предност неутронске терапије је што селективно уништава канцерогене ћелије и не оштећује здраво ткиво, и што је потребна само једна кратка сесија да би се уништило канцерогено ткиво. Истраживања у овој области још увек трају и могу да доевду до великих успеха у терапији канцерогених обољења.
Као дугогодишњи директор Конзорцијума за нуклеарну науку и безбедност, шта сматрате највећим безбедносним изазовом у области нуклеарних технологија данас?
Као што сам поменула раније, Калифорнијски универзитет у Берклију је један од најбољих истраживачких универзитета у свету. То значи да су професори посвећени истраживачком раду који финансирају конкуришући са својим пројектима на нивоу САД. Они такође финансирају студенте који раде на њихови пројектима у оквиру својих мастер или докторских теза.
У оквиру Факултета за нуклеарну технику, ми се бавимо истраживачким пројектима у области мирнодопске примене нуклеарне технологије. Имајући у виду да је после хаварије на нуклеарној електрани Острво три миље (1979) у САД престала градња нуклеарних електрана, а такође и издвајање у истраживачке пројекте у овој области, то је довело до смањења броја студената који су желели да студирају нуклеарну технологију и чак затварања појединих факултета. Ова пауза од неколико деценија довела је до драстичног губитка знања у овој области и огромног недостатка обученог кадра. Такође су се појавили изазови у жељи појединих земаља да развију немирнодопску нуклеарну технологију, као и покушаји разних терористичких група да украду нуклеарни материјал и да га продају или користе за терористичке нападе. Министарство за енергетику САД је почетком 2000. године схватило величину проблема и кренуло је у интензивно финансирање образовања и истраживачких пројеката у овој области.
Тим који сам ја предводила је конкурисао на првом конкурсу Министарства за енергетику САД у овој области. После победе на конкурсу 2011. године, основали смо Конзорцијум за нуклеарне науке и нуклеарну безбедност, који су чинили истраживачки тимови са 11 америчких универзитета (професори, постдoкторанати и докторанати). Конзорцијум се бавио основним и примењеним истраживањима у областима нуклеарне физике и физике честица, нуклеарне и радијационе хемије, нуклеарних материјала, детекције радиоактивног зрачења и развоја инструментације за мерење зрачења, као и развојем компјутерских програмских пакета. Такође су се индетификовали могући безбедносни изазови нуклеарних технологија и како да се превазиђу. Финансирање овог првог Конзорцијума је трајало 5 година и износило је 25 милионна долара. Захваљујући изузетном истраживачким раду и резултатима у образовању кадрова у овој важној области, мој тим је поново победио на конкурсима 2016. године, 2021. године и 2026. године, што представља невероватан успех у оштрој конкуренцији на нивоу САД.
С обзиром на климатске промене, да ли је нуклеарна енергија једини реалан пут ка енергетској независности и ”зеленој” будућности?
У погледу на ”климатске промене” и ”зелену будућност” топло препоручујем две књиге. Прву је написао, бивши чешки председник Вацлав Клаус 2008. године – ”Плава планета у зеленим ланцима”. Мислим да је предеведа на српски. Другу је написао познати амерички новинар Мајкл Шеленбергер – ”Апокалипса се неће десити: зашто еколошки алармизам штети свима” (Appocalypse Never: Why Environmental Alarmism Hurts Us All). Шеленбергер истиче да у дискусијама о ”климатским променама” и другим еколошким проблемима морају да се раздвоје научне чињенице од научне фантастике.
Нуклеарна енергетика представља једна од два базна енергетска извора (то су извори који могу да раде пуним капацитетом 24 сата на дан и 265 дана у години). Други базни извор представљају термоелектране на фосилна горива, који су велики загађивачи, док нуклеарне електране не производе гасове стаклене баште. То значи да нуклеарне електране треба да буду део енергетског плана.
Ви сте инострани члан Академије инжењерских наука Србије и често се ангажујете на пољу сарадње са нашом земљом. По Вашем мишљењу, у ком правцу Србија треба да развија свој научни и енергетски сектор?
Први корак у развоју науке и образовања је више издвајања средстава из државног буџета. Ово издвајање се смањује из године у годину и доводи до негативних последица на квалитет истраживачког рада и на квалитет образовања на свим нивоима. Слично је и са енергетским сектором, где доношење одлука треба препустити стручњацима и спречити грешке које су довеле до тренутне тешке ситуације, где енергената нема довољно, а цене драстично расту.
Сведоци смо великог „одлива мозгова“. Како можемо мотивисати младе стручњаке да остану у Србији или да, попут Вас, одржавају снажну везу са домовином док граде каријере у иностранству?
Повратак младих стручњака је директно повезан са постојањем правне уређене државе. Запошљавање и напредовање у струци мора да буде повезано са нивоом образовања, искуством, квалитетом рада, посвећеност струци, као и са прихватањем свих моралних и етичких норми. Без искорењивања постојеће корупције и непотизма, млади стручњаци немају где да се врате.
Да ли Србија треба да размишља о изградњи нуклеарне електране и шта би то значило за нашу економију и науку?
Србија у овом моменту није спремна за изградњу нуклеарне електране из много разлога које сам навела у пар објављених текстова:
”Међународна агенција за атомску енергију (IAEA) предвиђа циклус од око 100 година, који укључује доношење одлуке о изградњи (после јавне расправе и стручне анализе), припрему целокупне националне инфраструктуре и развоја неопходних ресурса, до одабира електране, проналажења извора финансирања и изградње, набављање свежег горива, до оперативног рада електране (60–80 година), декомисије и решавања одлагања истрошеног горива и радиоактивног отпада.
У Србији, на пример, не постоје одговарајући закони нити потребна регулатива која је усклађена са међународним прописима не само везано за регулисање нуклеарних активности, већ и за заштиту од јонизујућег зрачења, нуклеарну сигурност и безбедност. Стратегија развоја људских ресурса је непостојећа, тј. не постоји образовани кадар и то не само у области нуклеарне технике, већ и у сродним областима неопходним за изградњу и управљање нуклеарним електранама (од машинских инжењера, грађевинаца, хемичара и биолога, до заваривача специјализованих за рад на нуклеарним електранама, до менаџера и руководиоца).
Шта бисте саветовали девојкама које желе да закораче у свет СТЕМ наука (наука, технологија, инжењерство и математика), који се и даље често доживљава као већински „мушки“ свет?
Ја не бих сврставала науку, технологију, инжењерство и математику у области у којима су мушкарци бољи. На жалост, још од малих ногу нам се усађује веровање да су мушкарци бољи у овим областима. То наравно није тачно. Додатна тешкоћа је што девојке морају да балансирају између наставка образовања или каријере и породице. Из сопственог искуства могу да кажем да то није лако, али упорност, жеља за даљим усавршавањем, за испуњењем својих потенцијала, уз истовремену бригу о породици и деци је заиста могуће остварити.
Када се осврнете на своју досадашњу каријеру, који тренутак сматрате својим највећим успехом, а шта је оно што Вас и даље мотивише да се свакодневно бавите науком?
То је свакако моје професорско место на Калифорнијском универзитету у Берклију, мој истраживачки рад, као и моји студенти. Мотивација увек постоји кад се воли оно што се ради.
Шта Вам највише недостаје из Србије када сте у Калифорнији?
Моји пријатељи, колеге и родбина.
