Др Магдалена Ђорђевић рођена је у Нишу 1976. године. Детињство памти као веома лепо и испуњено игром. Одрастала је у Приштини, где је много времена проводила напољу, а истовремено је од малена волела школу, књиге и учење. Касније се са породицом преселила у Београд, где је завршила Математичку гимназију. Њена мама је завршавала Хемијски факултет док је она била дете, па ју је понекад водила са собом на вежбе. Њој је то било посебно узбудљиво: допадала јој се атмосфера факултета, лабораторије и осећај да се тамо открива нешто ново. Мисли да је управо тада почела да се буди њена радозналост према науци. Врло рано је научила да су знање, рад и упорност нешто природно и вредно. Касније је схватила да је највише привлачи физика, јер спаја математику, логику и разумевање природе, зато је Физички факултет у Београду за њу био прави избор. Након завршених основних студија, она  прелази на докторске студије у САД и почиње да гради своју истраживачку каријеру на Колумбија универзитету. Супруга је упознала још у средњој школи, на такмичењима из физике, а касније су заједно студирали и планирали да се даље усавршавају у иностранству. Колумбију су изабрали јер су обоје тамо примљени, а додатно им је било симболично то што се физички део универзитета везује за Пупинове лабораторије. Када се осврне на време проведено у иностранству, најлепше успомене везује за радно окружење у коме су знање, идеје и посвећеност науци били заиста на највишем нивоу. У САД-у су провели десет година, на различитим универзитетима и институтима, и то је био период великог професионалног сазревања. Када су се вратили, свако од њих бавио се облашћу која је тада у Србији била практично јединствена: она теоријском кварк-глуонском плазмом, а супруг рачунском биологијом и биоинформатиком. Успели су да у Србији изграде два нова и међународно препозната истраживачка правца, из којих су произашли радови објављени у врхунским међународним часописима. То јој је и данас веома важно, јер показује да се и у Србији може градити наука највишег нивоа.

Истраживачки рад:

Њена истраживања баве се кварк-глуонском плазмом, стањем материје које је постојало у најранијој фази Универзума, одмах после Великог праска. Њен тим развија теоријске и нумеричке моделе који описују понашање честица високе енергије у кварк-глуонској плазми, а затим та предвиђања упоређује са експерименталним подацима из CERN-а и других лабораторија, попут RHIC-а у САД-у. Посебна вредност овог рада је у томе што се математика и физика повезују са стварним мерењима.

Од 2024. године постала је дописна чланица САНУ-а што јој много значи, пре свега као потврда да је  њен дугогодишњи рад цењен. Ипак, такву част не доживљава само као признање, већ и као обавезу. Волела би да кроз САНУ допринесе јачању научне изврсности, подршци младим талентима и већем угледу науке у друштву.

Породични живот:

У слободно време, када не ради, највише воли да проводи време са породицом – са супругом и њихово двоје деце, који су јој најважнији. Као родитељ, верује да је веома важно подржати децу у ономе што заиста воле, јер управо тада могу да дају највише од себе и да буду истински срећна и успешна. Научна каријера јесте лични пут, али нико га не пролази потпуно сам, и зато мисли да је подршка људи који верују у вас од огромног значаја. 

Наука у Србији – изазови и могућности:

Сматра да је за унапређење науке и истраживања у Србији кључно обезбедити већу стабилност, предвидивост и могућност дугорочног планирања каријере младих научника. Млади истраживачи морају да знају да постоје јасни конкурси, транспарентна правила и реалне могућности да развијају каријеру у својој земљи. Важно је и да се смањи непотребна администрација, а повећа подршка стварном истраживачком раду. Такође је веома битно да млади имају приступ доброј опреми, међународној сарадњи и квалитетном менторству. Када систем показује да поштује знање и труд, онда је много лакше одлучити да се остане у својој земљи. 

Циљеви за будућност:

Њен највећи научни изазов је дубље разумевање кварк-глуонске плазме, сложеног стања материје важног за проучавање раног Универзума, што захтева повезивање теорије и експеримената, уз много рада и стрпљења. Поред тога, важан део њеног научног рада је и рачунска биологија, па јој је циљ да и убудуће развија обе области кроз сарадњу са колегама у Србији и иностранству.

Порука младим научницама:

Честе предрасуде су да су наука, посебно физика и математика, „мушке” области и да жене теже граде озбиљну научну каријеру или морају да бирају између посла и приватног живота. У стварности, наука захтева знање, дисциплину, креативност и упорност, што не зависи од пола. Зато је важно да девојчице рано добију добре узоре и поверују да и у СТЕМ областима могу да постигну велике ствари. Младим научницама Магдалена саветује да верују својој радозналости, да се не плаше тешких области и да буду спремне да уче, постављају питања и истрају упркос препрекама. Наука подразумева и грешке из којих се учи. Важно је да пронађу добре менторе и да се не упоређују са другима, јер свако има свој темпо развоја, а најважније је да не дозволе да их стереотипи убеде да нешто није за њих ако их то заиста занима!

„Верујте својој радозналости, не плашите се тешких области и не одустајте када наиђете на препреку – наука није пут без грешака, већ пут учења.“

Како памтите детињство и да ли је у том периоду постојало нешто што је пробудило Вашу радозналост према науци?

Детињство памтим као веома лепо и испуњено игром. Одрастала сам у Приштини, где смо много времена проводили напољу, а истовремено сам од малена волела школу, књиге и учење. Моја мама је завршавала Хемијски факултет док сам била дете, па ме је понекад водила са собом на вежбе. Мени је то било посебно узбудљиво: допадала ми се атмосфера факултета, лабораторије и осећај да се тамо открива нешто ново. Мислим да је управо тада почела да се буди моја радозналост према науци.

Можете ли се присетити тренутка или ситуације када сте схватили да желите да постанете научница и како сте се одлучили за Физички факултет Универзитета у Београду?

Не могу да издвојим само један тренутак, јер је та жеља код мене расла постепено. Много је утицало то што сам од детињства гледала маму како уз посао и породицу истрајно завршава факултет, а тата ју је у томе подржавао. Тако сам врло рано научила да су знање, рад и упорност нешто природно и вредно. Касније сам схватила да ме највише привлачи физика, јер спаја математику, логику и разумевање природе, зато је Физички факултет у Београду за мене био природан избор.

Можете ли описати прелазак са студија у Београду на докторски програм на Колумбија Универзитету у Њујорку и шта сте највише научили током тог периода?

Прелазак из Београда на Колумбија универзитет био је велики корак, и људски и професионално. Супруга сам упознала још у средњој школи, на такмичењима из физике, а касније смо заједно студирали и планирали да се даље усавршавамо у иностранству. Колумбију смо изабрали јер смо обоје тамо примљени, а додатно нам је било симболично то што се физички део универзитета везује за Пупинове лабораторије. Почетак није био лак: другачија култура, виши темпо рада и много већа очекивања него овде. Највише сам научила колико су важни дисциплина, истрајност и навика да се од озбиљних циљева не одустаје.

Која Вам је најлепша успомена са колегама из Њујорка и да ли Вам недостају култура и живот тамо?

Најлепше успомене везујем за радно окружење у коме су знање, идеје и посвећеност науци били заиста на највишем нивоу. У САД смо провели десет година, на различитим универзитетима и институтима, и то је био период великог професионалног сазревања. И данас носим са собом радне навике и однос према послу које сам тамо усвојила. Недостаје ми та снажна радна култура и осећај да се наука схвата веома озбиљно. Са друге стране, живот у Србији је у многим стварима топлији и опуштенији, тако да не осећам носталгију за свакодневним животом тамо.

Шта вас је подстакло да се вратите у Србију и наставите истраживања овде?

Супруг и ја отишли смо у САД на усавршавање и докторске студије, али од почетка нам је била намера да се једног дана вратимо у Србију и овде применимо знање које смо стекли. Када смо се пре петнаест година вратили, свако од нас бавио се облашћу која је тада у Србији била практично јединствена: ја теоријском кварк-глуонском плазмом, а супруг рачунском биологијом и биоинформатиком. Управо зато смо одлучили да једно другом будемо ослонац и да заједничким радом развијамо оба правца овде. Уз много труда, међусобне подршке и истрајности, успели смо да у Србији изградимо два нова и међународно препозната истраживачка правца, из којих су произашли радови објављени у врхунским међународним часописима. То ми је и данас веома важно, јер показује да се и у Србији може градити наука највишег нивоа.

Можете ли објаснити како Ваша истраживања кварк-глуонске плазме доприносе разумевању Великог праска?

Кварк-глуонска плазма је стање материје за које се сматра да је постојало у веома раноj фази развоја Универзума, непосредно након Великог праска. Када је данас стварамо у сударима тешких јона у великим експериментима, ми заправо у лабораторији проучавамо материју у условима сличним онима који су владали тада. Наравно, не враћамо време уназад, али добијамо увид у то како се материја понашала на екстремно високим температурама и густинама. То нам помаже да боље разумемо најраније фазе развоја Универзума. Другим речима, кроз проучавање кварк-глуонске плазме учимо нешто о пореклу материје у њеном најосновнијем облику.

Како Ваш истраживачки тим повезује теорију и експерименте из CERN-а и других лабораторија?

Мој тим развија теоријске и нумеричке моделе који предвиђају како се честице високе енергије понашају док пролазе кроз кварк-глуонску плазму. Та предвиђања затим упоређујемо са експерименталним подацима из CERN-а, као и из других великих лабораторија, попут RHIC-а у САД. Ако се теорија и експеримент добро слажу, то значи да смо на добром путу да разумемо особине материје коју проучавамо. Зато је веза између теорије и експеримента суштинска: теорија без података остаје непотврђена, а подаци без добре теорије не дају потпуно разумевање. Најлепши део овог посла је управо то што математика и физика на крају морају да се сретну са стварним мерењима.

Да ли наука размишља о томе шта је било пре Великог праска?

Да, наука размишља и о том питању, али за сада нема коначан и експериментално потврђен одговор. Постоје различите теоријске идеје о томе шта је могло претходити Великом праску, али ниједна још није потврђена на начин на који би наука то желела. Важно је да се у науци прави разлика између занимљиве хипотезе и поузданог знања. Управо зато су оваква питања толико изазовна и привлачна научницима. Некада је једнако важно знати шта још не знамо, као и оно што већ разумемо.

Који су најважнији резултати Вашег ЕРЦ пројекта?

Најважнији резултат је то што смо показали да се из података везаним за високо енергетске честице може поуздано закључивати о особинама кварк-глуонске плазме. Развили смо теоријски и нумерички оквир који нам омогућава да много прецизније повежемо експерименталне податке са особинама тог новог стања материје. Другим речима, приближили смо се томе да кварк-глуонску плазму “читамо” из података, а не само да је описујемо. Такође ми је веома важно то што је кроз пројекат ојачан тим у Србији и што су млади истраживачи добили прилику да раде на врхунској теми у својој земљи. За мене је успех пројекта и научни резултат, али и чињеница да се у Србији може градити озбиљна међународно препозната истраживачка сарадња.

Како бисте описали сарадњу са колегама у Србији и иностранству и колико је тимски рад важан у савременој науци?

Савремена наука је у великој мери тимски посао. Данас су истраживачки проблеми толико сложени да је тешко постићи важне резултате без сарадње са људима различитих знања и искустава. То врло јасно видим и кроз сопствено искуство: са супругом сам годинама развијала истраживања и у области кварк-глуонске плазме и рачунске биологије, и управо захваљујући међусобној подршци, размени идеја и заједничком раду успели смо да у Србији изградимо два нова и квалитетна истраживачка правца. Сарадња са колегама из Србије ми је важна јер заједно градимо домаћу научну средину, а сарадња са иностранством јер нас држи у директном контакту са светским врхом науке. Зато верујем да су отвореност, поверење и спремност да учимо једни од других кључни за добру науку.

Скоро сте изабрани за дописног члана САНУ. Шта то признање значи за Вас и како видите своју улогу у развоју науке у Србији кроз ову институцију?

То признање ми много значи, пре свега као потврда да је дугогодишњи рад препознат и цењен. Ипак, такву част не доживљавам само као признање, већ и као обавезу. Волела бих да кроз САНУ допринесем јачању научне изврсности, подршци младим талентима и већем угледу науке у друштву. Мислим да је веома важно да институције попут САНУ буду мост између врхунске науке, образовања и шире јавности. Посебно бих волела да допринесем томе да млади људи у Србији виде да озбиљна научна каријера може да се гради и овде.

Како волите да проводите своје слободно време када се не бавите науком и послом?

Када не радим, највише волим да проводим време са породицом — са супругом и наше двоје деце, који су ми најважнији. Ћерка је изабрала пут музике, а син пут математике, и веома ми је драгоцено да пратим како свако од њих развија своја интересовања и таленте. Као родитељ, верујем да је веома важно подржати децу у ономе што заиста воле, јер управо тада могу да дају свој максимум и да буду истински срећна и успешна. Породица ми доноси мир, снагу и равнотежу, и зато ми је време проведено са њима најлепши део слободног времена. Уз њих се и одмарам и подсећам шта је у животу заиста важно.

Ко Вам је био највећа подршка током каријере?

Током каријере имала сам срећу да имам велику подршку породице, и то ми је било непроцењиво. Још од детињства сам од родитеља учила колико значе образовање, рад и истрајност. Касније су важну улогу имали и моји ментори, а посебно супруг, са којим већ дуго делим и живот и разумевање науке. Заједно смо пролазили кроз бројне изазове, помагали једно другом у раду и градили истраживања у областима које су нам биле важне. Велика подршка су ми била и моја деца — увек су имала разумевања за наше обавезе и труд, и била су поносна на нас, као што смо и ми поносни на њих. Научна каријера јесте лични пут, али нико га не пролази потпуно сам, и зато мислим да је подршка људи који верују у вас од огромног значаја.

Које су најчешће предрасуде које људи имају о женама као научницама и колико се оне разликују од стварности?

Једна од честих предрасуда је да су наука, посебно физика и математика, “мушке” области. Друга је да жене теже могу да се изборе за озбиљну научну каријеру или да морају да бирају између професионалног успеха и приватног живота. Стварност је, наравно, много сложенија и много боља од тих стереотипа. Наука тражи знање, дисциплину, креативност и упорност, а ништа од тога не зависи од пола. Важно је да девојчице што раније виде добре примере и да поверују да и оне у STEM областима могу да постигну велике ствари.

Које би промене у организацији науке и истраживања у Србији волели да видите како би младим научницима било лакше да остану и раде овде?

Највише бих волела да видим више стабилности, предвидивости и дугорочног планирања. Млади истраживачи морају да знају да постоје јасни конкурси, транспарентна правила и реалне могућности да развијају каријеру у својој земљи. Важно је и да се смањи непотребна администрација, а повећа подршка стварном истраживачком раду. Такође је веома битно да млади имају приступ доброј опреми, међународној сарадњи и квалитетном менторству. Када систем показује да поштује знање и труд, онда је много лакше одлучити да се остане.

Шта бисте саветовали младим научницама које тек почињу свој пут?

Пре свега, да верују својој радозналости и да се не плаше тешких области. Није потребно да све знају одмах; много је важније да буду спремне да уче, да постављају питања и да не одустају када наиђу на препреку. Наука није пут без грешака, него пут на коме се из грешака много научи. Важно је и да траже добре менторе и да се не упоређују превише са другима, јер свако има свој темпо развоја. А најважније је да не дозволе да их стереотипи убеде да нешто “није за њих”, ако их то заиста занима.

Шта сматрате својим највећим научним изазовом и циљем у будућности?

Мој највећи научни изазов је да још боље разумемо кварк-глуонску плазму, веома необично стање материје које нам помаже да сазнамо више о раном Универзуму. То је тежак посао, јер тражи много рада, стрпљења и повезивања теорије са експериментима. Поред тога, важан део мог научног рада је и рачунска биологија, па ми је циљ да и убудуће развијам обе области кроз сарадњу са колегама у Србији и иностранству. Важно ми је и да млади људи виде да се и из Србије може ићи путем озбиљне и међународно признате науке. Посебно бих волела да што више девојчица и девојака осети да су наука и истраживање простор и за њих, ако имају радозналост, упорност и жељу да уче.

Scroll to Top