Проф. др Гордана Ћирић-Марјановић је научница у области физичке хемије, чији је истраживачки рад усмерен на електропроводне полимере и наноматеријале, области које имају значајну улогу у савременој науци и технологији.

За студије физичке хемије определила се под утицајем свог разредног старешине и професора хемије у Гимназији у Пироту, који је по образовању био физикохемичар. У разговорима о избору студија упутио ју је управо на ову област, која јој се учинила занимљивом и помало необичном. Иако се двоумила између Ликовне академије, Архитектуре и Физичке хемије, донела је, како сама истиче, не лаку одлуку да студира Физичку хемију. Одлуци је допринела и могућност уписа без полагања пријемног испита, на основу високог просека оцена у средњој школи, што није било могуће на другим факултетима.

У свом научном раду бави се електропроводним полимерима, специфичним синтетичким органским материјалима који, у одређеним структурним условима, могу да проводе електричну струју. Због тога се често називају и синтетичким металима. Поред те особине, одликују се и низом других својстава, као што су електрохромизам, редокс активност и способност да реагују на различите спољашње стимулусе. Захваљујући тим карактеристикама, сврставају се у групу интелигентних материјала и имају широку примену у сензорима, изворима и складиштењу енергије, електроници и биомедицини. За откриће и развој ових материјала додељена је Нобелова награда 2000. године.

Наноматеријали, чије честице имају димензије на наноскали, такође представљају важан део њених истраживања. Због своје структуре одликују се већом специфичном површином и већим бројем активних центара, што их чини ефикаснијим у различитим хемијским и електрохемијским процесима. Управо комбинација проводних полимера и наноматеријала отвара бројне могућности за развој нових функционалних материјала и напредних технологија.

Њена истраживања доприносе разумевању везе између услова синтезе, механизама реакција и структуре добијених материјала. Посебно се бави проучавањем самоорганизације наноструктура и развојем нових угљеничних материјала и композита добијених из проводних полимера. Резултати њеног рада показују да се пажљивим подешавањем услова синтезе могу добити материјали побољшаних својстава, што има значајне примене у савременим технологијама.

За успех у науци, како истиче, кључне су марљивост, посвећеност, истрајност, упорност, тимски рад и критичко размишљање.

Боравак на Станфордовој листи најутицајнијих истраживача за њу представља значајно признање, јер потврђује да њен рад има утицај на научну заједницу. Посебно истиче да је своју каријеру остварила у Србији, упркос бројним изазовима, уз сарадњу са научницима из различитих земаља света.

Мотивише је рад у неистраженим областима, као и сарадња са студентима докторских студија и пренос знања. Посебно задовољство проналази у тренуцима када се научни резултати повежу у смислену целину, слично слагању слагалице.

Иако је током каријере боравила у иностранству и сарађивала са бројним научним институцијама, није имала потребу да трајно напусти Србију, већ је одлучила да свој научни рад развија у домаћем окружењу.

Говорећи о равнотежи између научне каријере и приватног живота, наглашава да то није једноставно, нарочито за жене. Истиче значај подршке и разумевања партнера, али и признаје да постизање идеалне равнотеже није увек могуће, већ представља сталан процес прилагођавања између професионалних и личних обавеза.

Младима поручује да буду вредни, упорни, храбри и истрајни у научном раду, да верују у себе, али и да не забораве на друге, опште добро и добробит планете. Подсећа да пут до успеха није ни брз ни лак, позивајући се на речи Марије Кири.

Зашто сте се одлучили/определили за студије физичке хемије?

Мој разредни старешина и професор хемије у Гимназији у Пироту био је по образовању физикохемичар, и он ме у разговорима о одабиру студија упутио на Физичку хемију. Деловало ми је интересантно и помало необично, па сам у дилеми између Ликовне академије, Архитектуре и Физичке хемије, не лако, одлучила да студирам Физичку хемију. Чини ми се да је превагнуло и то што нисам морала да полажем пријемни испит- Факултет за физичку хемију се тада могао уписати на основу високог просека оцена у средњој школи, што није било могуће за друга два факултета.

Зашто су електропроводни полимери и наноматеријали важни за савремену науку и технологију?

Електропроводни полимери су специфични синтетички органски полимери, који могу да проводе електричну струју када су у одређеном (тзв. допираном) структурном облику, тј. када имају погодан степен протонованости и оксидованости. Зато се називају и “синтетички метали”. Али поред ове особине, по којој носе и назив (проводни полимери), они имају и низ других интересантних и корисних својстава, као нпр. да мењају боју при промени потенцијала (тзв. електрохромизам), да прелазе реверзибилно из проводног у непроводни облик, из оксидованог у редуковани облик (редокс активност), да везују и отпуштају јоне (чиме мењају и своју запремину), такође показују и својства ваћна у биомедицини као нпр. антиоксидативно деловање, итд.. Сва та интересантна својства испособност да дају одговор на спољашње стумулусе (на дејство електричног поља, магнетног поља, хемикалија…) променом своје структуре и својстава,могућност да подешавамо њихову структуру променом услова њихове синтезе (рекација полимеризације), сврставају их у групу тзв.”интелигентних материјалa” и дају широке могућности њихове примене: као материјала за сензоре (биосензоре, електрохемијске, хемијске сензоре), изворе енергије (батерије, горивне ћелије, соларне ћелије), складиштење енергије (суперкондензатори), проводне и антистатичке превлаке, за заштиту од интерферирајућег електромагнетног зрачења, у електроници (штампане плоче, диоде за емисију светлости..), за вештачке мишиће (актуаторе), итд. За откриће и развој електропроводних полимера добила су 2000. године Нобелову награду три научника,Alan J. Heeger,Alan G. MacDiarmid, иHideki Shirakawa. Електропроводни полимери се могу успешно комбиновати са другим материјалима, органским и/или неорганским, у композитне материјале унапређених структура и особина, a могу служити и као полазни материјали-прекурсори за добијање нових материјала богатих угљеником – угљеничних материјала, са другачијим карактеристикама од прекурсора, погодним односно поболјшаним за поједине примене.

Наноматеријали су материјали чије честице имају бар једну димензију на наноскали, тј. до 100 нанометара. И проводни полимери подешавањем услова њихове синтезе или постсинтетичким третманом могу бити наноматеријали, наноструктурни материјали, чије су честице наночестице, нпр. једнодимензионалне (1-D ) наноструктуре као нпр. нанотубе или наноштапићи (цилиндричне честице чији је пречник је мањи од 100 нм), дводимензионалне (2-D) као нпр. наноплочице, нанолистићи (чија је дебљина на наноскали) итд.. Наноматеријали могу имати нека боља својства/понашање у применама од оних који нису наноструктурни и који имају крупне честице. На пример, наноматеријали показују већу специфичну површину , а тиме и већи број активних центара за хемијске или електрохемијске или фотохемијске реакције, што повећава ефикасност и карактеристике материјала у процесима као што су катализа, фотокатализа, електрокатализа, адсорпција, и др. важним процесима за примене као што су на пример детекција (sensing) и уклањање загађујућих супстанција из водених средина, конверзија и складиштење енергије.

Како Ваша истраживања могу да утичу на развој нових технологија?

Посебно бих истакла утицај наших истраживања у области синтеза нових и наноструктурних форми проводних полимера (пре свега полианилина), доприносе разјашњавању везе између услова синтезе, механизма реакције полимеризације и структуре и својстава добијених полимера, механизма настанка наноструктура проводних полимера самоорганизацијом, као и у области нових угљеничних материјала и композита изведених из проводних полимера. На пример, показали смо да ће се карбонизацијом , загревањем на високим температурама у инертној атмосфери (нпр. аргона), нанотубуларни полианилин превести у такође нанотубуларни угљенични материјал скоро пресликаног облика и величине честица, дакле задржаће се нанотубуларна морфологија, али финални производ карбинизације може имати још већу електричну проводљивост и већу специфичну површину (од значаја за примене) од полазног полимера, уколико су полазна структура полимера и услови карбонизације подешени. Такође дали смо допринос у области комбиновања проводних полимера са разним другим матетријалима- оксидима, зеолитима, металима, метало-органским мрежним структурама и др. у потпуно нове материјале. Овде је посебно интересантно како почетни услови, пре свега количински однос компоненти, њихова проводљивост или морфологија, и начин синтезе, утичу на својства финалних композитних материјала – могућности за развој нових функционалних материјала су огромне.

Које особине су најважније за успех у науци?

Марљивост, посвећеност, истрајност, упорност, тимски рад, критичко размишљање.

Какав је осећај бити на Стaнфордовој листи најутицајнијих истраживача?

Пријатан осећај, то је признање да је мој/ наш рад био од значаја и користан другима у њиховом научном раду, колегама који су читали и затим цитирали моје/ наше радове. Драго ми је да резултати мог рада имају утицај на рад других истраживача у Србији и свету, посебно младих који су тек на почетку своje научноистраживачкe каријере и оних који тек долазе.. Посебно сам поносна јер сам целу каријеру остварила у Србији, која није високо развијена земља, уз честу комуникацију и сарадњу са колегама из великог броја институција у свету, прошавши и тешке периоде када на факултету нисмо имали неопходну опрему или када су биле санкције због којих истраживачи из Србије нису могли да публикују резултате у научним часописима.

Шта Вас мотивише за рад на новим експерименталним истраживањима?

Увек ме мотивише неистражена област. Мотивише ме и рад са студентима докторантима, та мисија преноса знања.. И даље сам усхићена када добијемо интересантне резултате и када добијене резултате успемо да повежемо и објаснимо као када се слаже слагалица.

На који сте Ваш рад објављен у међународним часописима науке највише поносни?

Тешко је издвојити један. Можда ова два:

G.Ćirić-Marjanović,M. Trchová,J. Stejskal, The chemical oxidative polymerization of aniline in water: Raman Spectroscopy,Journal of Raman Spectroscopy39(2008)1375-1387

и

M. Trchová, I. Šedĕnková, E. N. Konyushenko, J. Stejskal, P. Holler, andG. Ćirić-Marjanović,

Evolution of polyaniline nanotubes: the oxidation of aniline in water,Journal of PhysicalChemistry B110 (2006) 9461–9468

Многи научници одлазе у иностранство. Шта Вас је мотивисало да останете и развијате своју научну каријеру у Србији?

Одлазила сам у иностранство, на стручне боравке од по 5-7 дана, 2 или 3 месеца, остварила велики број пројеката и научних радова са колегма из иностранства (Швајцарска, Чешка, Немачка, Нови Зеланд, Словачка, Аустрија..), али нисам имала жељу ни потребу да за стално напустим Србију.

Који савет дајете студентима који желе да се баве научним истраживањима?

Будите вредни, упорни, храбри и истрајни у научном раду, верујте у себе, и не заборавите на друге и опште добро, на добробит планете.

“Пут до успеха није ни брз ни лак”, да цитирам Марију Кири.

Како проналазите равнотежу између захтевне научне каријере и времена за себе и породицу?

То није лако, посебно женама, које генерално много више раде кућне послове и брину о деци , посебно малој. Веома је важно да постоји подршка и разумевање партнера, ја сам то имала. Али не мислим да сам, или бар не не стално, постизала идеалну равнотежу.

Scroll to Top