
Др Јелена Јокић бави се комплексним истраживањима која обухватају економску транзицију из социјализма у капитализам у Србији, истражујући динамику институционалне трансформације, структурних реформи и постсоцијалистичких социоекономских изазова. Поред тога, њено истраживање обухвата и зелену транзицију у Србији, посебно политике заштите животне средине и стратегије одрживог развоја. Паралелно са тим, истражује стране директне инвестиције Француске у Србији, што је често доводи на теренски рад у родни град, где стиче нова познанства и наставља да учи. Сматра да докторат није крај учења, већ само доказ вредноће и усвајања специфичног начина размишљања који даје слободу за померање граница.
Детињство, школовање и грађење каријере:
Јелена Јокић себе описује као „производ Југославије“, с обзиром на то да су јој родитељи пореклом из Босне и Војводине. Рођена је у Београду, али је најраније године провела на релацији Београд–Рума, где је уживала у природи и слободи код баке и деке. Одрасла је у породици запослених у цивилном ваздухопловству, због чега је од малих ногу била окружена страним језицима, слушајући бајке на енглеском и француском језику. Иако је као дете маштала о томе да постане ветеринарка, астронауткиња или зубарка, таленат и страст према језицима одредили су њен даљи пут.
Њено школовање било је атипично, јер је имала прилику да одраста у две земље – Србији и Француској. У Београду је завршила Основну школу „Иван Гундулић“ и две и по године Десете београдске гимназије (општи смер). Селидба у Париз 2009. године донела је велики изазов: свесно је изабрала тежи пут – класичну француску гимназију уместо интернационалне, желећи да докаже да границе не постоје. Први период адаптације био је тежак, праћен сталним коришћењем речника и сузама због неразумевања околине, али јој је то искуство донело непроцењиву способност прилагођавања новим културама.
Академски сан остварила је уписом на Сорбону, што сматра једним од најсрећнијих тренутака у животу. Студирала је два факултета паралелно, улажући огроман труд и жртву како би била међу најбољима и оправдала поверење родитеља. Истиче да, иако француски систем нуди врхунски приступ технологији и библиотекама, он захтева велику самоиницијативу јер је градиво у гимназијама често глобално и површно у поређењу са широким образовањем које се стиче у Србији.
Истраживачки рад:
Професионални идентитет Јелене Јокић обликован је подршком професора који су у њој препознали труд и жељу за учењем. Посебно памти благонаклоност француских педагога који су јој помагали да савлада језик без деградирања, дозвољавајући јој у почетку коришћење речника чак и током писања дисертација.
Инспирацију је проналазила и у класицима француске књижевности, попут Молијеровог „Уображеног болесника“, који за њу симболизује тријумф науке над незнањем и мрачним добима.
Поред науке, Јелена истиче важност дисциплине и борилачких вештина, којима се бавила кроз карате. Кроз спорт је научила да се само континуираном вежбом стиже до успеха, што примењује и у каријери. Упркос великој посвећености послу, она строго поставља приоритете водећи рачуна о времену за породицу, пријатеље, али и времену за себе уз добру књигу или изложбу. Рад са студентима доживљава као велику одговорност и испуњење, посебно када им може пружити савет или подршку у њиховом академском развоју.
Порука младим научницама:
Кроз свој пример, Јелена охрабрује младе, а посебно жене, да закораче у свет науке где и те како имају своје место. Њен савет је да буду истрајне и да туђа оспоравања не доживљавају као сопствене границе, већ као границе оних који им то говоре. Поручује им да рад обављају са интегритетом и страшћу, и да тако доприносе и себи и друштву.



