Др Ана Исаковић завршила је Математички факултет у Београду, мастер студије на ETH-у у Цириху, а докторирала је на Универзитету у Кембриџу. Током студија учествовала је у програму Еразмус размене у Хајделбергу.

Бави се теоријском математиком, а њен рад подразумева доказивање теорема и развијање логичких аргумената. За разлику од многих других научних области, истиче да су у теоријској математици често довољни папир, оловка и добро постављен проблем.

Интересовање за математику развила је још у основној школи, уз значајну подршку наставнице Ружице Кљајевић. Школовање је наставила у Математичкој гимназији, а потом се определила за теоријску математику, иако је у почетку размишљала да се бави „нечим кориснијим“.

Током Еразмус размене у Хајделбергу открила је геометријску теорију група, која је значајно утицала на њен даљи научни пут и избор теме докторских студија. Након основних студија добила је стипендије за мастер програме на ETH-у у Цириху и Берлинску математичку школу, и одлучила се за Цирих. Докторске студије наставила је у Енглеској, где је добила стипендије за Оксфорд и Кембриџ, а избор је пао на Кембриџ захваљујући изузетној сарадњи са ментором.

Истиче да факултети у Србији пружају снажну теоријску основу и припремају студенте за даље школовање, док се у иностранству више пажње посвећује ваннаставним активностима и организацији времена. Сматра да је за успех важно одржати баланс између рада и приватног живота.

Теоријска математика је и даље област у којој доминирају мушкарци. Током школовања суочавала се са стереотипима и предрасудама, укључујући и директна питања о томе да ли је та област „за њу“. Истиче да овакви ставови утичу на изборе девојчица и доприносе родној неједнакости у науци.

На Кембриџу, поред наставе, ради са студентима кроз анализу домаћих задатака и индивидуалне разговоре. Посебно истиче значај рада у доброј и подстицајној истраживачкој групи, као и мотивисаност студената са којима сарађује. Ове године имала је прилику да интервјуише потенцијалне бруцоше за Кембриџ и било је веома занимљиво бити „са друге стране“ тог процеса.

Као изазов издваја чињеницу да се докторске студије у Енглеској формално третирају као студије, а не као посао, што значи да су студенти у великој мери ослоњени на стипендије. Ипак, наглашава да то искуство доноси значајан професионални и лични развој.

Живот у иностранству донео јој је самосталност, али јој недостају породица и пријатељи у Србији, које редовно посећује. Родитељи су јој увек представљали огроман извор подршке. Увек су били ту за њу и спремни да је посаветују, али су је, такође, још док је била тинејџерка, пуштали да о стварима као што су школовање и хобији одлучује сама. Зна да су поносни на њу и да деле њену срећу. Посебно истиче значај подршке породице, партнера и пријатеља као кључног ослонца током школовања и каријере.

У будућности је отворена и за академску каријеру и за рад у индустрији, уз жељу да се бави послом који је испуњава.

Младима поручује: „Јако је важно да девојчице од малих ногу буду охрабриване да верују у себе и своје способности.”

Како и када сте открили свој таленат за ту науку?

Од основне школе ми је добро ишла математика и било ми је занимљиво њоме да се бавим. У томе је велики удео имала моја тадашња наставница математике, Ружица Кљајевић, која је заиста изванредан наставник. Међутим, одувек су ме занимале и разне друге области, тако да нисам била сигурна да ћу се одлучити за студије из математике практично до последње године средње школе.

Које школе сте завршили и какве утиске сте стекли током школовања?

Закључно са основним студијама сам се школовала у Београду. Током студија на Математичком факултету сам радила Еразмус размену у Хајделбергу, што бих најтоплије препоручила уколико је такву размену могуће уклопити у студије. Мастер сам завршила на ЕТХ у Цириху, а писала сам докторат на Универзитету у Кембриџу.

Мој утисак је да наши факултети умеју да буду тешки и помало сурови у виду тога да си често препуштена сама себи, али дефинитивно добро спремају људе и за даљи живот и за школовање. Тако да, што се самог градива и испита тиче, мени ни размена ни мастер нису тешко пали. Међутим још увек мислим да има места где су подршка и ресурси значајно бољи, тако да треба пробати отићи на студије у иностранству ако вас то занима. Доста универзитета нуди неку врсту стипендија, тако да то често није тако недостижно као што изгледа, поготово ако имате некога да вас посаветује око процеса пријаве.

Како је дошло до одабира баш тих школа и факултета?

Мој први лични избор што се школовања тиче је била Математичка гимназија. Уписала сам је јер ме је занимала математика, а и била сам чула добре ствари о школи. Међутим, у том тренутку још увек нисам имала појма чиме бих се бавила у будућности, тако да је дефинитивно постојао део мене коме је било жао што нисам у Земунској са другарицама из основне. У последњој години средње школе се доста ствари дешавало и деловало ми је превише стресно да се пријављујем за ствари у иностранству, тако да сам одлучила да останем у Србији. Након много размишљања о томе шта желим да радим сам одлучила да на четири године пробам теоријску математику, са идејом да након тога радим нешто корисније.

Међутим, након четири године, још увек ми се свиђала теоријска математика, вероватно чак и више него у средњој, јер сам је разумела боље. Тако да сам одлучила да урадим мастер. Овог пута ми се ишло у иностранство и имала сам доста људи око себе са којима сам могла да се посаветујем. Након доста истраживања пријавила сам се за пет програма, од којих сам за два добила стипендије, за ЕТХ и Berlin Mathemaical School. Оба су имала своје предности и мане, али на крају сам се одлучила за Цирих.

У другој години мастера се још увек нисам осећала спремно да се опростим од рађења теоријске математике. Иако нисам сасвим разумела како изгледа радити докторат, одлучила сам да пробам да се пријавим. Знала сам да желим да идем у Енглеску, јер је мој партнер био на докторату тамо, тако да сам се пријавила за Оксфорд и Кембриџ. Комбинација знања и среће је резултовала у томе да добијем стипендије за оба, што је био феноменалан осећај. Супервизор у Кембриџу ми је од првог тренутка оставио одличан утисак и то је на крају превагнуло да се одлучим за Кембриџ.

У ком периоду Вашег живота сте одлучили да желите тиме да се бавите и одакле је проистекла та жеља?

У четвртој години основних студија сам ишла у Хајделберг на Еразмус. О Еразмусу сам чула добре ствари, али је било јако ретко да се људи са Математичког факултета пријављују тако да није баш било једноставно то организовати. Хајделберг је било једино место које је нудило одговарајуће предмете на језику који разумем. Имала сам један слободан предмет, који нисам морала да уклапам са предметима на свом факултету и изабрала сам да слушам геометријску теорију група, мастер предмет који је држала једна млада професорка, изворно из Италије. Њој је био први пут да предаје на немачком, што је мени пријало, јер је значило мало спорији темпо и једноставнији вокабулар. У сваком случају, испоставило се да је она феноменалан предавач, а градиво је мени било тако забавно да је то утицало на све моје даље одлуке и да завршим бавећи се том облашћу на докторату.

Како сте се прилагодили студентском зивоту?

Што се основних студија тиче, дефинитивно је захтевало прилагођавање, зато што је доста битних људи у мом животу отишло да студира у иностранству, укључујући и мог дечка и моју најбољу другарицу.

У иностранству универзитети организују доста ваннаставних активности, постоје спортови, клубови у које можеш да се учланиш итд. Код нас то није случај. Притом је доста људи уплашено студирањем и онда се осећа нервоза у ваздуху. Тако да ми је требало мало времена да склопим нова пријатељства, нове навике и да се опустим што се самих студија тиче. На мастер сам кренула на јесен 2020, дакле током короне, што би вероватно било ужасно да није било цимерки које сам тамо упознала и са којима сам се одмах спријатељила. И на крају, Кембриџ је потпуно друга крајност, због неисцрпне листе активности коју нуди. На то ми је такође требало времена да се навикнем, јер овде да би стигла да радиш све што желиш, мораш јако добро да организујеш своје време.

Да ли сте имали времена за себе поред факултета?

Мислим да је јако битно имати добро избалансиран живот, тј. радити ствари ван студија/посла, тако да сам се увек трудила да имам времена за себе, било да је то одлазак на кафу, одлазак у теретану, читање, серије, путовања или неки хоби.

Са каквим препрекама сте се суочавали и како сте се носили са њима?

Теоријска математика је још увек једна од области којом се претежно баве мушкарци. Пре него што сам уписала основне студије, отишла сам на отворена врата Математичког факултета да чујем мишљења о факултету и програму који сам планирала да упишем. Након што је чуо шта планирам да упишем, један асистент, који је био завршио теоријску, ме је питао да ли сам сигурна и објаснио ми како је то тежак програм који он дефинитивно не би препоручио својој млађој сестри. Иако верујем да то није било изречено злонамерно, мени је остало урезано у сећање. То је био први пут да сам наглас чула „Женско си, није то за тебе“ – став који је доста присутан и сигурно један од разлога за неједнакости у мом пољу. Девојчице често од малих ногу бивају учене, директно или индиректно, да постоје ствари које оне не могу или не треба да раде, што неизбежно утиче на њихове животне изборе. Ја сам прилично имала среће по питању тога током одрастања, али, будући да сам као девојка изабрала нестандардну каријеру, осетила сам ту родну неједнакост у свакој фази својих студија. У сваком случају, мислим да је јако битно да девојчице од малих ногу буду охрабриване да верују у себе и своје способности.

Како је дошло до тога да се бавите предавањем математике на Кембриџу?

Овде су вежбе конципиран на другачији начин него у Србији, тако да се мој посао састоји у прегледању домаћих и састајању са студентима по паровима сваке друге недеље где те домаће дискутујемо. Ове године сам такође имала прилику да интервјуишем потенцијалне бруцоше за Кембриџ и било је јако интересантно бити „са друге стране“ тог процеса. То су све ствари које ти помогну да схватиш колико си далеко стигла, а такође је и прилика да се део стеченог знања и искуства подели са млађим генерацијама.

Да ли имате пријатно искуство са колегама и уценицима?

Апсолутно. Што се колега тиче, ту сам дефинтивно имала среће, јер је група људи са којима радим јако пријатна и друштвена. Многи људи у Кембриџу које знам немају то искуство. Мислим да је код одабира доктората заправо најбитније добро истражити како сама група функционише, јер, као и за сваки посао, не желиш да мораш да радиш са људима које не волиш и са којима немаш добру комуникацију. Са друге стране, Кембриџ има јако селективан процес одабира студената, али то значи да су студенти најчешће мотивисани и ентузијастични по питању онога што раде, тако да је прилично лепо радити са њима.

Да ли постоје неке замерке за целокупно пословно окружење. Шта је нешто што бисте променили да можете?

Главни недостатак рађења доктората у Енглеској, је што се то не води као посао, већ као студије. То значи да још увек зависиш од стипендија, које су притом генерално доста ниже него просек европских плата за докторске студије у другим деловима Европе. То је још увек довољно за нормалан живот, поготово будући да бити студент са собом носи и разне повластице, али по мом мишљењу је то ствар коју би требало променити.

Да ли је било тешко прилагодити се новој околини, шта Вам највише недостаје из Србије?

Свака селидба, поготово у нову државу, захтева одређено прилагођавање. Велика је предност не пролазити кроз тај процес сам. Мислим да је мени доста помогло што сам овде по доласку већ имала партнера који је кроз тај процес прилагођавања прошао неколико година раније. Кад сам живела у Швајцарској, нисам била у то позицији, али сам тада имала цимерке које су биле у идентичној ситуацији. То нам је помогло да се брже прилагодимо и истовремено нас зближило. Тих првих 6 месеци у Швајцарској, будући да је још увек корона била на снази, је мени био први пут у животу да толико дуго нисам видела никога кога сам знала од раније и то је било доста тешко. Али имати поред себе особе које пролазе кроз исту ствар је био велики олакшавајући фактор.

Наравно, константно ми недостају породица и пријатељи који су у Србији, али трудим се да идем у Србију бар три пута годишње, тако да није толико страшно. Такође, родитељи су ми били овде у посети неколико пута, као и разни пријатељи. Вероватно бих имала госте и чешће да није до тога да за Енглеску треба виза. То је ствар која ми можда и највише смета код живота овде, јер чини да Енглеска делује даље него што заиста јесте.

Ко Вам је пружао највећу подршку и како је породица реаговала на Ваше одлуке?

Родитељи су ми увек представљали огроман извор подршке. Увек су били ту за мене и спремни да ме посаветују, али су ме, такође, још док сам била тинејџер, пуштали да о стварима као што су школовање и хобији одлучујем сама, што мислим да је доста битно. Тренутно им сигурно недостајем, али знам да су поносни на мене и да деле моју срећу исто као што ја делим њихову. Партнер ми такође представља велику подршку и он је тај који ме из дана у дан мотивише да будем боља особа. Наравно ту су и пријатељи из различитих фаза живота. Све у свему, мислим да је јако битно имати добар систем подршке, јер је то оно што нас мотивише и гура напред у тешким тренуцима.

Какав је осећај проживљавати своје снове са партнером уз себе?

Предиван. Ми смо доста дуго били у некаквом облику везе на даљину, међутим, од ове године коначно живимо заједно и стварно је диван осећај делити не само велике већ и те неке мале свакодневне тренутке са особом коју волиш.

Који су Ваши планови за даљу будућност, како планирате да их испуните?

Не бих имала ништа против остајања у академској сфери, али сам отворена и за налажење неког посла у индустрији. У сваком случају ћу гледати да то буде посао који ми се свиђа и мислим да ће главни фактори за остваривање тога бити стрпљење и упорност.

Шта је за Вас кључ успеха? 

Као што сам навела горе, мислим да су стрпљење и упорност јако битни, али је поред тога битна и радозналост, отвореност за нова искуства, добра комуникација са другим људима и спремност да препознамо и затражимо када нам је потребна помоћ. Доста тога можемо да научимо и остваримо сами, али некад је уз туђу помоћ много лакше.

Scroll to Top