Проф. др Марија Ђурић једна је од водећих српских научница у области физичке и форензичке антропологије. Редовна је професорка на Катедри за анатомију Медицинског факултета Универзитета у Београду. Главна тема њеног истраживачког рада је остеологија – проучавање костију из свих аспеката (анатомских, хистолошких, биохемијских, физиолошких и патофизиолошких процеса у костима). Током своје дугогодишње академске каријере изградила је значајан научни опус у областима анализе људских скелетних остатака, биолошке антропологије и реконструкције живота древних популација.

За културну антропологију заинтересовала се још током студија, а свој научни рад започела је истраживањима археолошких налазишта, бавећи се анализом скелетних остатака популација од мезолита до средњег века. Проучавајући кости, др Ђурић настоји да реконструише како су људи некада живели – какво им је било здравље, начин исхране и услови живота.

„Сеобе народа показују да овај простор није био пролазна станица, већ исходиште многих миграција. То је довело до дуготрајног биолошког и културног прожимања становништва на Балкану. Данашња Европа би сасвим другачије изгледала да није било Балкана. На ту вредност би овдашњи народи требало да се усредсреде“, наглашава др Ђурић.

Ауторка је бројних научних радова и књига, међу којима се посебно издваја Увод у физичку антропологију древних популација (1995), који представља један од темељних уџбеника у српској антропологији. У овом делу систематизује методе анализе скелетних остатака и даје значајан допринос разумевању биолошке прошлости људских заједница.

Верујући да је наука недељива, залаже се за интердисциплинарни приступ и истиче да се највећи научни помаци често дешавају управо на границама различитих дисциплина. Тако је 1995. године основала Лабораторију за антропологију, из које је касније настао Центар за биологију кости на Медицинском факултету у Београду. Овај мултидисциплинарни центар за свеобухватно проучавање костију окупља стручњаке из области анатомије, физиологије, патологије, интерне медицине, радиологије, ортопедске и максилофацијалне хирургије, судске медицине, као и антропологије и археологије. Рад Центра препознат је по значајним научним резултатима, као и по великом броју студената и младих истраживача који су у њему стасавали.

Један од значајних савремених истраживачких подухвата које је професорка Ђурић предводила јесте пројекат BoFraM (Bone Fragility and Fracture Risk in Multimorbidity), усмерен на испитивање узрока повећане крхкости костију и ризика од прелома код старијих особа са хроничним болестима, као што су дијабетес, гојазност и обољења јетре.

Поред истраживања древних популација, проф. др Марија Ђурић дала је значајан допринос развоју форензичке антропологије у Србији. Њен рад у овој области обухвата анализу савремених људских остатака са циљем утврђивања идентитета, пола, старости и околности смрти. Посебно се истиче њено учешће у истраживањима масовних гробница из грађанских ратова током деведесетих година на простору бивше Југославије, од Сребренице, Косова и Метохије, до Батајнице, као и неких из периода Другог светског рата, где је примена антрополошких метода имала не само научни, већ и дубок хуманитарни значај. Кроз овај рад допринела је развоју и примени стандардизованих метода идентификације, повезујући анатомију, археологију и форензичке науке. Њено ангажовање показује како наука може имати кључну улогу у расветљавању истине и пружању одговора породицама несталих.

Једно од важних поља њеног истраживања јесте и биологија кости. Истиче да повећаној ломљивости костију у старијем животном добу не доприноси само остеопороза, односно физиолошки губитак коштане масе уобичајен током старења, већ и хроничне болести као што су дијабетес, гојазност и цироза јетре, које доводе до убрзања и интензивирања промена у структури и архитектури кости.

Поред научноистраживачког рада, проф. др Марија Ђурић активно учествује у едукацији младих стручњака и развоју антропологије као научне дисциплине у Србији, повезујући теоријска знања са практичном применом у медицини и археологији. Младима који желе да се баве науком поручује: „Треба да се баве тиме само ако то воле, ако су радознали и ако су спремни да се томе посвете без обзира на околности.”

Да ли је постојао неко ко Вас је инспирисао током школовања?

Током школовања су ме највише инспирисале књиге из области културне антропологије.

Одакле потиче ваше интересовање за форензичну антропологију?

Није у питању моје интересовање него стицај околности да као биоантрополог обрађујем скелетне остатке из једне масовне гробнице на Косову, 1998. године, јер форензични антрополози у нашој земљи (нити у региону) у то време нису постојали. Од тада сам ја учествовала у готово свим истраживањима масовних гробница у Србији.

Како напредује реализација идеје о оснивању Антрополошког музеја Балкана и зашто је таква збирка важна?

Идеја у овом тренутку не напредује јер нису повољне опште околности али је изузетно важна за разумевање наше прошлости, нашег места у историји Европе и за изградњу нашег идентитета.

Коју улогу нове технологије (3Д модели, ЦТ, ДНК анализе) имају у истраживању костију?

Веома велику, јер знања из различитих области најбоље објашњавају феомене које испитујемо.

Који су, по Вашем искуству, највећи изазови у научном раду код нас?

То што је наука у друштву маргинализована И што се не вредује као драгоцен друштвени ресурс.

Рад на идентификацији жртава насилних смрти и масовних гробница сигурно носи велики емотивни терет. Како Ви као стручњак успевате да одржите професионалну дистанцу и психолошку стабилност у таквим ситуацијама?

Професионална фокусираност и сазнање да тиме чините допринос и оштећеним појединцима и целом друштву омогућава да мање размишљате о другим аспектима обављања тог посла.

Да ли сте се сусретали са предрасудама као жена у науци?

Мислим да не.

Постоји ли неки пројекат или резултат на који сте посебно поносни?

Највише на то што сам основала ствари које нису постојале до тада у земљи: Лабораторија за биоантропологију на Медицинском факултету, Форентична антропологија, Центар изврсности који се интердисциплинарно бави коштаним ткивом.

Постоји ли неко уверење или принцип који Вас је водио кроз целу каријеру, а који бисте издвојили као кључан за Ваш професионални идентитет?

Наука је недељива, када је исцепкамо осиромашујемо и питања и одговоре.

Шта бисте поручили младима који желе да се баве науком, али још нису сигурни да ли је то прави пут за њих?

Треба да се баве тиме само ако то воле, ако су радознали и ако су спремни да се томе посвете без обзира на околности.

Scroll to Top